Dijabetes: Zašto se javlja, koji su simptomi i komplikacije dijabetes melitusa?

Dijabetes je jedna od najčešćih metaboličkih bolesti današnjice. Karakteriše ga povećan nivo glukoze u krvi, tzv hiperglikemija, dok hiperglikemija može imati različite uzroke i posledice.

U hronične komplikacije dijabetesa spadaju ozbiljne bolesti kao što su dijabetička retinopatija, nefropatija, neuropatija ili dijabetičko stopalo, čija su česta posledica tzv. amputacije udova.

Isto tako, ove komplikacije su rezultat nelečenog dijabetesa.

Osnovni princip usporavanja progresije hroničnih komplikacija dijabetesa je održavanje normalnog nivoa glukoze u krvi, smanjenje telesne težine i pokušaj uticaja na druge kardiovaskularne faktore rizika kao npr. visok krvni pritisak ili pušenje.

Dijabetes je laički naziv za uobičajenu metaboličku bolest koja se zove Diabetes melitus.

Bolest je dakle karakterisana povećanim nivoom glukoze u krvi, tzv hiperglikemija, koja može imati različite uzroke i brojne posledice.

Hiperglikemija nastaje kada se glukoza koju jedemo ne premešta iz krvi u ćelije, gde se koristi kao glavni izvor energije za život. Glukoza ostaje u tzv ekstracelularnom prostoru, odnosno u krvi.

U hrani, najvažniji izvori glukoze su skrob, saharoza i drugi ugljeni hidrati. Telo takođe ima svoje rezerve glukoze, koje može efikasno da iskoristi u slučaju gladovanja.

Izvor skladištenja glukoze je glikogen, koji se čuva u jetri. Proces kojim se glikogen razlaže u glukozu naziva se glikogenoliza. Odvija se u ćelijama jetre - hepatocitima.

Drugi način na koji telo može da pomogne sebi u slučaju nedostatka ugljenih hidrata u ishrani je proces koji se naziva glukoneogeneza.

To je „proizvodnja“ glukoze iz nesaharidnih jedinjenja, npr. od proteina. Javlja se u jetri i bubrezima. Na ovaj način telo može proizvesti do 100 grama glukoze.

U periodima velikog opterećenja organizma, npr. kod teških infekcija proizvodnja se povećava na 400 grama dnevno.

Telo koristi glukozu dobijenu ishranom, ali posle 5 sati posta počinje da pretvara sopstvene izvore, pomenute izvore glikogena i neugljenih hidrata, u glukozu.

Najveći potrošač glukoze u telu je naš mozak. Potrebno mu je 100 do 150 grama glukoze dnevno.

Drugi gladni potrošači glukoze uključuju mišićne i masne ćelije. Oni čine polovinu svih ćelija u telu. Glukoza ulazi u ćelije pomoću transportera glukoze - GLUT-a.

Transporteri glukoze koji transportuju glukozu u debelo crevo i masne ćelije nazivaju se GLUT4. Samo ovim GLUT4 transporterima je potreban insulin za svoju funkciju. Drugi transporteri glukoze su nezavisni od insulina i mogu da rade čak i bez insulina.

Iz toga proizilazi da najmanje polovina ćelija u našem telu, mišićne i masne ćelije, ne dobijaju svoju dozu energije u vidu glukoze ako u krvi nema adekvatne količine insulina ili je njegovo dejstvo nedovoljno.

Neiskorišćena glukoza ostaje da cirkuliše u krvi i sa svakim obrokom nivo glukoze u krvi raste.

Glukoza je osmotski aktivna, što znači da privlači vodu. Na povećanu osmolalnost organizma bubrezi reaguju povećanjem izlučivanja vode, što izaziva učestalo mokrenje veće količine urina, dehidraciju organizma i pojačan osećaj žeđi.

Visoka količina raspoložive glukoze u krvi utiče i na druge građevinske materijale, npr. za proteine. Oni su podložni glikaciji sa formiranjem tzv krajnjih produkata glikacije – ATP. Ove supstance se teško rastvaraju, a čak ni enzimi ne pomažu u njihovom razgradnji.

Pošto ih ima u višku i telo ne može da ih iskoristi, ovi proizvodi počinju da se skladište u raznim organima, npr. u bubrezima.

ATP (krajnji proizvodi glikacije) su razlog za kasne hronične komplikacije dijabetesa.

Na osnovu uzroka hiperglikemije možemo podeliti dijabetes melitus na sledeće tipove:

• Diabetes mellitus tipa I.
• Diabetes mellitus tipa II.
• Ostali tipovi dijabetesa

Diabetes mellitus tipa I. 

Dijabetes melitus tipa I je tip dijabetesa kod kojeg postoji apsolutni nedostatak insulina.

Oko 10% svih dijabetičara ima dijabetes melitus tipa I.

Insulin je hormon koji proizvodi pankreas. Izlučuju ga beta ćelije Langerhansovih ostrvaca. Ako su ove ćelije oštećene ili uništene, npr. autoimunim procesom, ne mogu da proizvode i luče insulin.

Za razvoj dijabetesa neophodan je gubitak najmanje 80-90% Langerhansovih ostrvaca. Sa tako malim brojem preostalih beta-ćelija, telo više nije u stanju da proizvodi dovoljno insulina, a simptomi dijabetesa se u potpunosti manifestuju.

Autoimuna upala se naziva insulitis. Princip nastanka autoimune reakcije je postojeća genetska predispozicija (prisustvo HLA gena DR3 i DR4) i pokretački faktor, npr. virusna infekcija npr. Koksaki B virus (Coxsackie), virus parotitisa, grip, boginje ili drugi spoljni faktori koji opterećuju rizik.

Autoimunu upalu posreduju imune ćelije:

• limfociti, posebno populacija Th-1 limfocita sa CD4+ i CD8+ karakteristikama
• makrofagi

Pored ćelijskog imuniteta, humoralni imunitet je takođe uključen u autoimuni proces. Postepeno se formiraju autoantitela povezana sa dijabetesom.

Oni nemaju direktnu ulogu u uništavanju beta-ćelija, ali se koriste u dijagnostici za praćenje aktivnosti autoimune inflamacije.

Dijabetes melitus tipa I je doživotna bolest koja se obično dijagnostikuje u detinjstvu, najčešće pre 4. godine. Što je mlađi uzrast na početku autoimune destrukcije, to je brži ceo proces i brža manifestacija dijabetesa.

Diabetes mellitus tip II. 

Dijabetes melitus II. tip karakteriše insulinska rezistencija, ili relativni nedostatak insulina.

Kod ove vrste dijabetesa u krvi je prisutna dovoljna količina insulina, ali ćelije ne reaguju na njega, pa se stoga ne odvija transfer glukoze u ćeliju.

Šezdesetih godina 20. veka insulinska rezistencija je definisana kao stanje u kome postoji smanjen biološki odgovor ćelija pri normalnoj koncentraciji insulina.

Ovo otkriće su napravili Berson i Jelou, dva naučnika koji su se posvetili radioaktivnom obeležavanju molekula insulina i pratili njegovo biološko ponašanje u ljudskom telu.

Ostali tipovi dijabetesa

• Endokrini dijabetes – hiperglikemija se javlja i kod nekih endokrinih bolesti, npr. bolesti štitne žlezde, Cushingov sindrom, akromegalija, feohromocitom, hiperaldosteronizam, somatostatinom i glukagonom
• Dijabetes kod oboljenja pankreasa – to su bolesti kod kojih su beta-ćelije oštećene, npr. kod hronične upale pankreasa, kod raka pankreasa i cistične fibroze
• MODI – kod genetskog poremećaja beta ćelija javlja se dijabetes, čiji je uzrok uporediv sa dijabetesom tipa 1 (apsolutni nedostatak insulina), ali se klinički manifestuje tek u odraslom dobu, oko 30. godine. Njegov engleski naziv - Maturiti Onset Diabetes in the Ioung - potiče od njegovog kasnijeg početka.
• LADA - Latentni autoimuni dijabetes kod odraslih (LADA) je dijabetes posredovan autoimunošću, sličan dijabetes melitusu tipa I, ali počinje u kasnijoj dobi, pa otuda i naziv latentni. Postoji i apsolutni nedostatak insulina, ali bolest ima mnogo sporiju progresiju, tako da nije potrebno započeti lečenje insulinom ni nekoliko godina nakon dijagnoze bolesti.
• Gestacijski dijabetes melitus - ovaj tip dijabetesa je sličan dijabetesu tipa 2. Sa normalnom ili povećanom sekrecijom insulina, u krvi je prisutna hiperglikemija, koja je uzrokovana insulinskom rezistencijom ćelija. Uzrok ove vrste dijabetesa su trudnički i placentni hormoni, posebno kortizol i tzv ljudski placentni laktogen. Vrhunac lučenja ovih hormona je otprilike od početka drugog trimestra. Otprilike 3% trudnica boluje od gestacionog dijabetesa, a učestalost ovog tipa dijabetesa je u porastu, slično kao i kod dijabetesa tipa 2.
• Dijabetes izazvan lekovima – neki lekovi mogu izazvati sekundarni dijabetes, npr. glukokortikoidi, tiazidni diuretici, diazoksid, beta-adrenolitici, interferoni i slično.

Simptomi dijabetesa variraju u zavisnosti od nivoa šećera u krvi i vrste dijabetesa. Pacijenti koji imaju predijabetes ili dijabetes tipa 2 možda uopšte neće imati simptome hiperglikemije, a klinički će se prijaviti samo komplikacije dijabetesa.

Kod dijabetesa tipa 1 simptomi se obično pojavljuju brže i teži su.

Simptomi dijabetesa uključuju:

• Povećana žeđ
• Učestalo mokrenje
• Ekstremna glad
• Neobjašnjivi gubitak težine
• Prisustvo ketona u urinu (ketoni su nusprodukat razgradnje proteina koji se javlja kada postoji nedostatak dostupnog insulina)
• Umor
• Razdražljivost
• Zamagljen vid
• Loše zarastajuće rane
• Česte infekcije kao što su infekcije desni ili kože i vaginalne infekcije

Simptomi akutnih i hroničnih komplikacija hiperglikemije

Akutne komplikacije DM

• Dijabetička ketoacidoza - akutna po život opasna komplikacija dijabetesa tipa 1, u kojoj pacijent postaje bez svesti ili u komi. Uzrokuje ga apsolutni nedostatak insulina, što izaziva hiperglikemiju, hiperosmolalnost, dehidraciju, povećava se proizvodnja ketonskih tela u organizmu, što dovodi do ketoacidoze sa zakiseljavanjem unutrašnje sredine tela do pH vrednosti od 6,8, tj. fatalne. Lečenje je davanje insulina, rehidracija i zamena kalijuma.
• Hiperglikemijski hiperosmolarni nekotoacidotični sindrom - tipična komplikacija dijabetesa tipa 2, u kojoj je prisutno lučenje insulina i zbog toga se ne proizvode ketonska tela, ali raste glukoza u krvi, što izaziva dehidraciju i povećan gubitak tečnosti preko bubrega.

Stanje napreduje polako, ponekad nekoliko dana ili nedelja. U uznapredovalom stanju, pacijenti se dovode u bolnicu u hipovolemijskom šoku, sa otkazivanjem bubrega i oticanjem mozga.

Lečenje se uglavnom sastoji od rehidracije i primene insulina. Iako je lečenje ove komplikacije danas poboljšano, još uvek oko 10% pacijenata umre.

• Hipoglikemijska koma - nastaje nakon predoziranja insulinom ili nekim antidijabeticima.

Simptomi hipoglikemije:

• povećano znojenje,
• ubrzan rad srca,
• drhtanje udova,
• poremećaji koncentracije,
• nepodnošljiva glad,
• zbunjenost,
• koma.

Lečenje se sastoji u davanju glukoze.

Pročitajte i članke:

• Nivo šećera u krvi: Kakav je normalni nivo, a šta hiper/hipo-glikemija?
• Hipoglikemija: Kako se manifestuje nizak šećer u krvi? + Komplikacije
• Hiperglikemija: Kako se manifestuje višak šećera u krvi i šta je lečenje?
• Merenje krvnog pritiska, otkucaja srca ili disanja kod kuće (uključujući glukozu u krvi).

Hronične komplikacije DM

• Dijabetička nefropatija - ovo je hronično oštećenje bubrega uzrokovano AGE-om i visokim krvnim pritiskom. U prvoj fazi, bubrezi oslobađaju najmanje proteine u urinu - mikroalbuminuriju. Kako bolest napreduje, veće količine proteina se izlučuju urinom, što rezultira nefropatijom, koja se završava otkazivanjem bubrega.
• Dijabetička retinopatija - proliferativni oblik bolesti narušava vid, do slepila.
• Dijabetička neuropatija - ima mnogo oblika, od osetljive neuropatije, preko motorne, bolne forme do autonomne neuropatije. Neuropatija je često prvi simptom dijabetesa, ali je godinama bila asimptomatska.
• Dijabetičko stopalo - to je prvenstveno komplikacija pogoršanja dijabetičke neuropatije, smanjene osetljivosti u stopalima, ograničene mikrocirkulacije u kombinaciji sa hroničnim povredama, na primer, prilikom nošenja cipela neodgovarajuće veličine.Javljaju se loše zaceljive rane, koje se upale, formiraju se čirevi, flegmoni, pa čak i gangrena udova.

Zanimljive informacije u člancima:

• Koje zdravstvene komplikacije izaziva dijabetes? Čak i zanemaren i nelečen.
• Dijabetičko stopalo kao komplikacija dijabetesa?
• Dijabetička retinopatija: šta je to, zašto se javlja i koji su njeni simptomi?
• Šta je dijabetička neuropatija i koji su njeni simptomi i komplikacije?

U većini slučajeva dijabetes se dijagnostikuje kada se pojave hronične komplikacije ili kada se krv slučajno uzme tokom rutinskog pregleda ili prilikom dijagnostikovanja druge bolesti.

U testu krvi postoji povećan nivo glukoze, tzv hiperglikemija.

Normalna glikemija natašte se kreće od 3,3 do 5,6 mmol/l.

Nasumična glikemija merena u bilo koje doba dana ne bi trebalo da bude veća od 7,8 mmol/l.

Kada se nasumično meri nivo glukoze u krvi iznad 11,1 mmol/l ili opetovano natašte iznad 7,0 mmol/l, možemo jasno postaviti dijagnozu dijabetesa.

Prilikom merenja graničnih vrednosti radi se oralni test glukoze (oGTT), kada pacijent može da pije slatki rastvor vode i 75 grama glukoze. Glikemija se zatim procenjuje nakon 120 minuta.

Ako je nivo glukoze iznad 11,1 mmol/l, potvrđuje se dijabetes. Sa vrednostima manjim od 7,8 mmol/l, ne radi se o dijabetesu i pacijent može samo da se nastavi pod nadzorom.

Granične vrednosti između 7,8 - 11,1 mmol/l su znak poremećene tolerancije glukoze.

U okviru redovnih kontrola dijabetičara, preporučljivo je pratiti i vrednosti takozvanog šećera u krvi pored trenutnog šećera u krvi. glikolovanog hemoglobina, što je bolji pokazatelj dugoročne kompenzacije dijabetesa.

Glikovani hemoglobin je rezultujući proizvod hemoglobina sa pričvršćenim molekulom glukoze. Vezivanje glukoze za hemoglobin je proces koji se dešava redovno tokom života, ali zavisi od nivoa glukoze u krvi.

Sa dugotrajnom visokom koncentracijom glukoze u krvi, izlaganje hemoglobina molekulima glukoze je produženo, što promoviše njihovo međusobno vezivanje.

Na ovaj način možemo pratiti nivo glukoze u krvi u poslednjih 6-8 nedelja. Nakon ovog vremena, crvena krvna zrnca, a samim tim i hemoglobin se zamenjuju.

Dijabetes tipa 1 se obično manifestuje već u detinjstvu. Dete pati od pojačanog umora, žeđi, često mokri, može imati neobjašnjivu glad ili gubitak apetita.

Često se hiperglikemija kod deteta manifestuje oštrim bolom u stomaku, koji može da imitira iznenadni događaj u stomaku, npr. apendicitis ili akutni gastritis.

Kada se dijagnostikuje dijabetes tipa 1, to je doživotna bolest sa potrebom za upotrebom insulina.

Dijabetes tipa 2 se dijagnostikuje u odraslom dobu, najčešće posle 50. godine. Brzina njegovog prikazivanja zavisi od naslednih faktora i faktora spoljašnje sredine, kao npr način života i ishrana.

Dijabetes tipa 2 se često javlja kao skrivena bolest koja se dijagnostikuje tek kada se pojave komplikacije, npr. kada se pojavi neprijatna dijabetička neuropatija, nefropatija ili kada se vid pogorša zbog dijabetičke retinopatije.

Osnovni princip usporavanja progresije hroničnih komplikacija dijabetesa je održavanje normalnog nivoa glukoze u krvi, smanjenje telesne težine i pokušaj uticaja na druge kardiovaskularne faktore rizika kao npr. visok krvni pritisak ili pušenje.