Urinarna inkontinencija: šta je to i zašto se javlja? + Vrste i simptomi

Termin inkontinencija se odnosi na nevoljno i neželjeno curenje urina bilo koje zapremine koje se može objektivno dokazati.

Curenje urina može uticati i na žene i na muškarce, ali je mnogo češće kod žena.

Istovremeno, predstavlja ozbiljan socijalni i higijenski problem za svakog pacijenta.

Urinarna inkontinencija se ne smatra posebnom bolešću. Pre govorimo o simptomu koji ukazuje na prisustvo funkcionalne bolesti donjeg urinarnog trakta.

Međunarodno društvo za kontinenciju (ICS) trenutno definiše inkontinenciju kao simptom bilo kakvog nevoljnog curenja urina.

Anatomija donjeg urinarnog trakta

Da bi se pravilno razumelo pitanje inkontinencije, važno je poznavati anatomiju i funkciju donjeg urinarnog trakta.

Ključni delovi ovog sistema uključuju bešiku, uretru i sfinktere.

Zid bešike se sastoji od sloja mišića i unutrašnje obloge. Masivni sloj mišića se sastoji od glatkih mišića ugrađenih u splet kolagenih vlakana i zajednički se naziva detruzor. Mišiće bešike ne kontroliše ljudska volja.

Unutrašnja obloga bešike se sastoji od epitela koji se naziva urotelijum.

Bešika je elastična, zahvaljujući kojoj se u njoj može akumulirati urin i istovremeno unutar nje nema značajnog pritiska.

Kada je bešika prazna, zid je debeo, a unutrašnja obloga je naborana. Kako se bešika puni, zid je tanji i zaglađen iznutra.

Zapremina bešike varira između 250-300 ml. Međutim, u nekim slučajevima, unutrašnjost bešike ima sposobnost da se proširi do zapremine od 1500 ml.

 S godinama dolazi do smanjenja kapaciteta mokraćne bešike.

Normalnim brojem mokrenja u toku dana smatra se 7-8 mokrenja, dok osoba tokom jednog mokrenja izluči približno 250-300 ml urina. Ovaj volumen je obično veći tokom prvog jutarnjeg mokrenja.

Početni osećaj potrebe za mokrenjem dolazi kada se bešika napuni do oko 200-250 ml.

Sama bešika nema sfinkter. Uretralni sfinkter, koji hrani bešiku iz njenog donjeg dela, odgovoran je za zadržavanje urina unutar bešike. Taj sfinkter je sastavljen od prugastih mišića i mi ga kontrolišemo svojom voljom.

Elastičnost sluzokože uretre, sposobnost kontrakcije mišića uretre, položaj vrata bešike, stepen podrške okolnih tkiva i funkcionisanje nerava koji se nalaze u predelu karlice su takođe važni faktori za zadržavanje urina. .

Donji urinarni trakt obavlja dve osnovne funkcije:

• Skladištenje, u kojem su mišići bešike opušteni, a sfinkteri su, naprotiv, zategnute. Ovo omogućava da se urin akumulira u bešiku.
• Pražnjenje, pri čemu su sfinkteri opušteni, a mišići bešike kontrahovani. Ovo omogućava izbacivanje urina iz bešike.

Neželjeno curenje urina – inkontinencija može nastati kada je poremećena struktura ili funkcija pojedinih delova donjeg urinarnog trakta.

Neki faktori koji doprinose razvoju inkontinencije uključuju, na primer:

• Oštećenje ligamentnog tkiva koje fiksira karlične strukture za zidove karlice.
• Oštećenje mišića dna karlice koji podržavaju uretru.
• Smanjena funkcija poprečnoprugastog mišića uretralnog sfinktera.
• Promene u elastičnosti i snabdevanju nerava detruzoru.
• Promene unutrašnje obloge bešike (urotelijum).
• Promene u sastavu urina.
• Promene u centralnom nervnom sistemu.

Prema osnovnoj klasifikaciji koju je ustanovilo Međunarodno društvo za kontinenciju, razlikujemo nekoliko tipova urinarne inkontinencije. Ova klasifikacija se zasniva na simptomima koji se javljaju kod svake vrste inkontinencije.

Razlikujemo:

• Stresna inkontinencija.
• Hitna inkontinencija.
• Mešovita inkontinencija.
• Refleksna inkontinencija.
• Inkontinencija od prelivanja.
• Funkcionalna inkontinencija.
• Među najčešće javljane vrste inkontinencije ubrajamo stresnu, urgentnu i mešovitu inkontinenciju.

Stresna inkontinencija

Stresna inkontinencija je nehotično curenje urina koje se javlja tokom fizičkog napora i vežbanja (trčanje, skakanje, podizanje teških predmeta) ili tokom situacija kao što su smeh, kašalj ili kijanje.

Glavni razlog za curenje urina je oslabljeni sfinkter bešike.

Tokom navedenih aktivnosti dolazi do povećanog pritiska u stomaku. Naglo nastali pritisak savladava odbrambeni mehanizam oslabljenog poklopca bešike i na taj način dolazi do curenja urina.

Stresna inkontinencija se vrlo često pogrešno tumači za curenje urina zbog psihičke promene ili promene raspoloženja. Međutim, ovo je curenje urina isključivo zbog pritiska.

Sfinkter bešike može biti oslabljena iz dva razloga. Zbog poremećene funkcije sfinktera uretre ili zbog hipermobilnosti uretre.

Do oštećenja funkcije sfinktera može doći posle ponovljenih operacija u predelu karlice (uroloških, ginekoloških, hirurških), posle povreda karlice ili urinarnog trakta, kod nervnih oboljenja, u poodmakloj dobi, ali i kod pojave tumora.

Kod muškaraca se javlja vrlo često nakon hirurškog uklanjanja prostate.

Hipermobilnost uretre se javlja samo kod žena, sa stanjima kao što su gojaznost, hronični kašalj i zatvor, porođaj, starenje ili menopauza.

Vezano je za slabljenje vezivnog tkiva i mišića u karlici koji služe kao oslonac za uretru i donji deo bešike.

Ova tkiva su delimično uključena u kontrakciju uretre, a kada su oslabljena, ne mogu pružiti dovoljnu podršku. Kao rezultat toga, uretra je pokretljivija i padaće zbog opterećenja.

Pad izaziva smanjenje pritiska, tako da uretra ne može da se skupi i posle toga mokraće.

Stresna inkontinencija je najčešći tip inkontinencije među svim ostalim. Češće se javlja kod žena, posebno u srednjim godinama (45-49 godina).

Urgentna inkontinencija

Nagonska inkontinencija se shvata kao nevoljno curenje urina, kojem prethodi iznenadna i jaka želja za mokrenjem, a taj nagon se ne može suzbiti.

Uzrok ove vrste inkontinencije je nedovoljan mehanizam za prigušivanje kontrakcija mišića bešike, što rezultira prekomernom aktivnošću bešike.

Problem je stoga isključivo povezan sa bešikom, a može biti ili prekomerna aktivnost detruzora, loša usklađenost detruzora ili preosetljivost bešike.

Urgentna inkontinencija kao simptom je deo većeg kompleksa simptoma koji su karakteristični za preaktivnu bešiku.

Prekomerna i nekontrolisana aktivnost mokraćne bešike može nastati kao posledica oštećenja centralnog nervnog sistema (moždani udar, povreda kičmene moždine), multiple skleroze, infekcija, zapaljenja ili tumora donjeg urinarnog trakta.

Mešovita inkontinencija

Mešovita inkontinencija je uzrokovana kombinacijom stresne i urgentne inkontinencije. Javlja se češće od same urgentne inkontinencije.

Druge vrste inkontinencije

Refleksna inkontinencija je nevoljno curenje urina usled oštećenja nerava, bolesti nerava ili urođenih abnormalnosti.

Rezultat je nemogućnost bešike da zadrži urin i da se sama isprazni.

Ova vrsta inkontinencije je povezana sa nagonom za mokrenjem, iznenadnim curenjem urina, čestim mokrenjem, nepotpunim pražnjenjem bešike, infekcijama urinarnog trakta ili gubitkom kapaciteta bešike.

Prelivna inkontinencija je curenje urina koje se javlja kada je smanjena sposobnost kontrakcije mokraćne bešike ili kada je izlaz bešike blokiran.

To dovodi do poremećenog pražnjenja bešike i njenog prepunjavanja. Urin curi često ili kontinuirano.

Uzrok može biti oštećenje nerva u predelu karlice (zbog bolesti ili posle operacija), oboljenja prostate (uvećanje, tumor), lekovi koji utiču na donje urinarne puteve, bolesti uretre (suženje, tumor) ili povećan pritisak u predelu karlice.

Funkcionalna inkontinencija je curenje urina koje se javlja kod ljudi čije mentalno stanje, nemogućnost kretanja ili neki drugi zdravstveni ili ekološki problemi onemogućavaju samostalan odlazak u toalet.

To znači da ovi pacijenti nemaju patološki uzrok inkontinencije povezan sa oštećenjem nerava ili urinarnog trakta.

Ređi oblik inkontinencije je noćna enureza, kada urin curi tokom spavanja. Pacijent ne primećuje curenje mokraće i obično se budi tek nakon nekog vremena i oseća se vlažno.

Retki tipovi inkontinencije takođe uključuju posturalnu inkontinenciju, kada urin curi pri promeni položaja (ustajanje, savijanje napred), kao i curenje urina tokom seksualnog odnosa.

U svim navedenim slučajevima radi se o uretralnoj vrsti inkontinencije, tj. urin izlazi kroz uretru.

Međutim, možemo pomenuti i specifičnu vrstu urinarne inkontinencije, a to je ekstrauretralna inkontinencija (ekstra – spolja, uretra – mokračna cev).

To nije inkontinencija u pravom smislu te reči, jer je uzrokovana neispravnim otvaranjem urinarnog trakta, a samim tim i urin curi na patološki način.

Kao primer možemo navesti curenje mokraće kroz vaginu, usled pokidanog tkiva između uretre i vagine.

Utvrđivanje specifične vrste inkontinencije i njenog uzroka ključno je za izbor odgovarajuće i efikasne terapije.

Pored pojedinačnih tipova, razlikujemo i nekoliko stepena inkontinencije, koji se koriste za procenu njene težine u kliničkoj praksi.

• I stepen - ovo je povremeno curenje urina u kapima, sa učestalošću ne više od 2 puta dnevno.
• II. stepen - ovo je često curenje urina u velikim količinama, sa učestalošću nekoliko puta dnevno.
• III. stepen - ovo je trajno curenje urina, sa učestalošću nekoliko puta dnevno, pa čak i noću dok leži. Takođe se može povezati sa inkontinencijom stolice.

Pojava i faktori rizika za inkontinenciju

Inkontinencija generalno pogađa više žena nego muškaraca. Dok kod žena pojava neke vrste inkontinencije čini 10-30% od ukupnog broja, kod muškaraca je učestalost manja od 10%.

Inkontinencija je takođe češća sa starenjem, pri čemu se udeo žena sa stres inkontinencijom smanjuje sa godinama, a udeo muškaraca i žena sa urgentnom i mešovitom inkontinencijom raste.

Istovremeno, žene sa urgentnom ili mešovitom inkontinencijom prijavljuju lošiji kvalitet života u poređenju sa ženama sa stresnom urinarnom inkontinencijom.

Tačne podatke o učestalosti inkontinencije je relativno teško dobiti. Razlog je uglavnom sama priroda ovog zdravstvenog problema, zbog čega oboleli pacijenti to ne priznaju.

Tabelarni pregled brojčanih činjenica u vezi sa inkontinencijom

Priličan broj faktora doprinosi urinarnoj inkontinenci.

Najznačajniji i dobro proučeni faktori rizika koje uzimamo u obzir za razvoj ovog problema uključuju:

• Povećanje starosti.
• Urinarna inkontinencija češće pogađa žene.
• Porodična predispozicija.
• Bela rasa.
• Trudnoća.
• Porođaj, njegov način i broj porođaja.
• Menopauza.
• Infekcije mokraćnih puteva.
• Bolesti karličnog dna (opadanje karličnih organa).
• Operacije na karlici koje su možda oštetile strukture karličnog dna.
• Bolesti bronhija i pluća.
• Uobičajeni simptom je kašalj koji povećava pritisak u stomaku.
• Bolesti nervnog sistema koje utiču na kičmenu moždinu. Na primer, moždani udar, multipla skleroza, Parkinsonova bolest.
• Prekomerna težina ili gojaznost. Dodatna težina povećava pritisak u predelu stomaka, izazivajući stres i slabljenje struktura karličnog dna.
• Dijabetes.
• Hronični zatvor.
• Bolesti prostate i operacije kod muškaraca.
• Fizički invaliditet koji ograničava pokretljivost i spretnost.
• Radioterapija.
• Prekomerni unos alkohola ili kofeina.
• Neadekvatan unos tečnosti dovodi do visoke koncentracije urina i iritacije bešike.
• Pušenje. Rizik od inkontinencije je 2,3 puta veći nego kod nepušača.
• Na primer, hormonska supstituciona terapija, neki lekovi za srčana oboljenja i snižavanje krvnog pritiska, lekovi za povećanje proizvodnje i izlučivanja urina, litijum, jaki lekovi protiv bolova - opioidi, lekovi za spavanje ili opuštanje, antidepresivi.

Tokom trudnoće, stresna urinarna inkontinencija se može javiti posebno kod žena. Pogađa 8-85% žena i nestaje nakon porođaja kod većine žena.

Međutim, žene koje imaju inkontinenciju tokom trudnoće imaju povećan rizik od ponovnog pojave pet ili više godina nakon vaginalnog porođaja (u poređenju sa ženama koje nisu imale iskustva sa inkontinencijom tokom trudnoće).

Inkontinencija kao skriveni, ali ozbiljan problem

Osim što predstavlja zdravstveni i higijenski problem, urinarna inkontinencija je ozbiljna i na mnoge druge načine.

Problemi sa kožom su usko povezani sa urinarnom inkontinencijom. Kada urin dođe u kontakt sa kožom, posebno tokom dugotrajnog ili ponovljenog kontakta, dolazi do oštećenja.

Tipični simptomi oštećenja su crvenilo, iritacija, peckanje, bol, osip ili infekcija kože na mestu kontakta.

Inkontinencija takođe negativno utiče na psihu pacijenta, samopouzdanje i socijalnu uključenost. Pacijent se stidi, brine, krije se i odbija da prihvati inkontinenciju kao problem. To dovodi do kasnog ili nikakvog traženja medicinske pomoći.

Kod pacijenata sa inkontinencijom, stopa depresije i socijalne izolacije se značajno povećava. Izbegavaju društvene događaje, putovanja, fizičke aktivnosti, čak i svakodnevne aktivnosti.

Seksualna strana života pacijenata je takođe značajno pogođena.

Iako urinarna inkontinencija nije opasna po život, ona značajno utiče i narušava kvalitet života.

Osim individualnog pacijenta, inkontinencija je čak i ekonomski problem.

Uprkos činjenici da je broj slučajeva inkontinencije prilično visok i da je u stalnom porastu, svest o problemu i traženje stručne pomoći su i dalje daleko.

Inkontinencija je jednostavno još uvek tabu tema.

Koji su simptomi urinarne inkontinencije?

Važno je zapamtiti da je sama inkontinencija simptom. To je privremeni ili trajni simptom koji ukazuje na određenu promenu ili zdravstveni problem.

Curenje urina kao simptom može imati drugačiji karakter. Postoje razlike u zapremini iscurelog urina (kapi ili potoci), učestalosti curenja (jednom dnevno ili nekoliko puta dnevno, pa čak i noću), ili situaciji ili uslovima u kojima dolazi do curenja.

Priroda curenja onda govori o specifičnoj vrsti inkontinencije.

Inkontinencija stoga može biti usko povezana sa:

• Curenje urina tokom normalnih aktivnosti ili tokom vežbanja.
• Iznenadna i nekontrolisana želja za mokrenjem.
• Učestalo mokrenje.
• Curenje urina bez prethodnog osećaja, nagona ili stimulusa.
• Često buđenje noću, zbog potrebe za mokrenjem.
• Mokrenje u krevet.
• Bol u stomaku (naročito kada se bolesti ili infekcije javljaju u predelu karličnog dna).

Utvrđivanje dijagnoze inkontinencije je skup nekoliko pregleda, tokom kojih se sveobuhvatno procenjuje nekoliko faktora.

Samo odvojeno prisustvo curenja urina ne može se uvek koristiti kao relevantna osnova za saznanje vrste i uzroka inkontinencije.

Takođe se procenjuju dodatni aspekti, kao što je prisustvo faktora koji pogoršavaju inkontinenciju ili ukupan uticaj na kvalitet života pacijenta.

Lekar prvog kontakta za pacijente sa inkontinencijom je lekar opšte prakse. Njegov zadatak je pre svega da prepozna pacijente koji su pogođeni problemom inkontinencije i da istovremeno obavi osnovni pregled.

Osnovni pregled ima za cilj da se potvrdi problem kod pacijenta sa curenjem urina, definišu uzroci ovog curenja, utvrdi konkretan tip inkontinencije i eventualno započne početni tretman.

Ukoliko su potrebni dalji pregledi, pacijent se može uputiti lekaru specijalisti koji već ima pri ruci specijalizovani pregled datih pacijenata. Ovo je najčešće urolog, uroginekolog ili neurolog.

Standardni dijagnostički pregled, na osnovu kojeg se kod većine pacijenata može utvrditi vrsta i uzrok inkontinencije, sastoji se od sledećih koraka:

• Klinički pregled.
• Merenje rezidualnog urina.
• Laboratorijski pregled urina.

Klinički pregled

Prvi i istovremeno ključni korak u dijagnostičkom procesu je klinički pregled.

Počinje sa anamnezom. Ovo uključuje dobijanje informacija o trenutnom i prethodnom zdravstvenom stanju pacijenta, uključujući prisustvo nervnih bolesti i bolesti genitourinarnog sistema.

Detaljno su opisani simptomi sa kojima se pacijent susreće (njihova priroda, trajanje, učestalost pojave, količina iscurelog urina, moguća upotreba zaštitne opreme), okolnosti curenja urina (kada i tokom kojih aktivnosti dolazi do curenja), ali i stepen uticaja na kvalitet života pacijenta.

U ovom koraku se takođe procenjuju faktori rizika koji utiču na nastanak ili pogoršanje inkontinencije, a lekar se informiše o svim lekovima koje je pacijent uzimao ili trenutno uzima.

Dobijanje anamneze pacijenta pomaže da se bliže definiše problem sa curenjem urina i istovremeno je preliminarni korak u izboru najpogodnije opcije lečenja.

Jedan od načina za dobijanje informacija od pacijenta i istovremeno da se te informacije obrađuju i vrednuju na relevantan način jeste korišćenje metoda upitnika.

S tim u vezi, skraćena verzija upitnika potvrđena od strane Međunarodne konsultacije o inkontinenci (ICIK) se koristi u praksi već nekoliko godina.

U njemu nalazimo pitanja koja za cilj imaju učestalost i količinu curenja urina i stepen uticaja na kvalitet života pacijenta.

Tabela: Upitnik Međunarodne konsultacije o inkontinenciji – validirana verzija

Ukupan skor od 0–7 odgovara prvom stepenu, rezultat od 8–14 odgovara drugom stepenu, a rezultat od 15–21 odgovara trećem stepenu inkontinencije.

Anamnestički pregled takođe treba dopuniti dnevnikom mokrenja.

Ovo je detaljna pisana evidencija koju pacijent vodi i u koju zapisuje vreme i zapreminu svakog mokrenja, ali i svaku epizodu nagona za mokrenjem ili curenja mokraće tokom 24 sata.

Na osnovu dnevnika mokrenja, lekar procenjuje broj i učestalost mokrenja, zapreminu urina i broj curenja, što mu značajno pomaže u postavljanju dijagnoze.

Nakon dobijanja anamneze pacijenta, sledi još jedan pregled - fizički pregled. Ovo se sastoji pre svega u proceni ukupnog izgleda pacijenta, tj. mentalno stanje, pokretljivost, higijena ili indeks telesne mase.

Nastavlja se sa nekoliko drugih fizičkih pregleda:

• Palpacija abdominalnog područja, tokom koje se otkrivaju abnormalnosti trbušne šupljine.
• Vaginalni pregled kod žena, tokom kojeg se posebno pregledaju vaginalni ulaz, zid i uretra.
• Pregled za otkrivanje opadanja karličnih organa, tzv Valsalva manevar.
• Rektalni pregled prostate kod muškaraca.
• Prati se prisustvo otoka, koji može biti povezan sa čestim noćnim mokrenjem ili noćnim curenjem.
• Neurološki pregled za procenu osetljivosti i napetosti analnog sfinktera.

Dalje, testovi inkontinencije se koriste kao deo kliničkog pregleda - Marshall test i test sa ulošcima.

Maršalov test je test stresa koji direktno prati curenje urina i intenzitet curenja urina tokom namernog kašlja. Izvodi se u ležećem ili stojećem položaju, i sa punom bešikom, ali ne sa jakim nagonom za mokrenjem.

Test uložaka se sastoji u vaganju zaštitnih pomagala za inkontinenciju - jastučića ili gaćica za pelene.

Na početku testa se meri specifičan uređaj za inkontinenciju.

U narednih 15 minuta pacijent popije 500 ml tečnosti i 45 minuta izvodi standardne vežbe ili aktivnosti (hodanje, trčanje u mestu, penjanje uz stepenice, kašljanje, ustajanje, podizanje predmeta i sl.).

Pomoć za inkontinenciju se ponovo usuđuje. Povećanje težine uređaja za više od 2 g (približno 2 ml urina) smatra se pozitivnim nalazom. Povećanje telesne težine do 10 g ukazuje na prvi stepen, do 20 g na drugi stepen i više od 20 g na treći stepen inkontinencije.

Test umetanja daje objektivnu procenu količine curenja urina, pošto procena samog pacijenta može biti netačna.

Merenje rezidualnog urina

Ova metoda procene sastoji se u određivanju zapremine urina koja je ostala u bešici odmah nakon mokrenja – govorimo o rezidualnom urinu nakon mokrenja.

Cilj je da se proceni stepen pražnjenja bešike. Zapremina rezidualnog urina se prati i meri ultrasonografski, skenerom ili kateterom.

Neadekvatno pražnjenje bešike smatra se rezidualnim merenjem >100 mL, što je otprilike jedna trećina kapaciteta bešike.

Laboratorijski pregledi urina

Laboratorijski testovi urina se koriste za procenu nekoliko parametara, kao što su pH vrednosti urina, prisustvo proteina i glukoze, prisustvo krvi ili se takođe određuje specifična težina urina.

Analiza urina se preporučuje kao alat za otkrivanje drugih srodnih stanja pored procene urinarne inkontinencije - infekcija, bolesti bubrega, dijabetesa ili tumora.

Nakon sprovođenja navedenih dijagnostičkih pregleda obično se pristupa lečenju inkontinencije. Lečenje se započinje kod pacijenata koji nemaju drugih zdravstvenih tegoba i nisu potrebni dalji pregledi.

To su, na primer, pacijenti sa dijagnozom stresne, urgentne ili mešovite inkontinencije. U ovom slučaju govorimo o nekomplikovanim oblicima inkontinencije.

U slučaju pacijenata kod kojih nije moguće započeti početni tretman, ili ako početni tretman nije efikasan, sprovode se dalji specijalizovani pregledi.

Razlog zašto se lečenje ne može započeti je prisustvo jednog ili više faktora koji komplikuju. Dakle, govorimo o komplikovanim oblicima inkontinencije.

Među ovim komplikovanim faktorima ubrajamo, na primer:

• Bolovi.
• Prisustvo krvi u urinu.
• Ponavljajuće infekcije urinarnog trakta.
• Značajno smanjenje karličnih organa.
• Hirurško lečenje u predelu karlice.
• Prethodne operacije za urinarnu inkontinenciju.
• Neurološke bolesti.

Od specijalizovanih pregleda, u praksi se koristi cistometrija (utvrđuje se kapacitet bešike, funkcija mišića bešike, promene pritiska unutar bešike i dr.), pregledi uretre, praćenje mišića karličnog dna ili specijalni urodinamski testovi.

Ukupno poreklo, razvoj i tok urinarne inkontinencije je veoma individualan. Ona direktno zavisi od vrste i težine inkontinencije, njenih uzroka i ukupnog zdravlja pacijenta.

U početku, curenje urina može biti vrlo retko i u zanemarljivom obimu, i stoga pacijent ne primećuje.

Vremenom, učestalost i količina curenja urina se obično povećavaju, posebno ako se uzrok inkontinencije ne reši i ne leči.

Inkontinenciju treba posmatrati kao signal da se traži uzrok i drugi problem u telu.

Takođe je važno razlikovati privremenu i trajnu inkontinenciju.

Inkontinencija kao privremeni problem može se javiti kod urinarnih i vaginalnih infekcija, zatvora, trudnoće, upotrebe određenih lekova ili hrane i pića.

Faktori konzumacije koje treba pomenuti su alkohol, kofein, veštačke zaslađivače, preterano oštru ili začinjenu hranu, visoke doze vitamina C itd.

Nakon uklanjanja provocirajućeg faktora, privremena inkontinencija se obično smanjuje.

Drugi slučaj je trajna inkontinencija, u kojoj je nekontrolisano curenje urina uzrokovano fiziološkom promenom ili medicinskim problemom, a curenje traje i traje dugo.

Kada je važno posetiti doktora?

Iako je debata o inkontinenciji neprijatna za većinu pogođenih pacijenata, važno je razgovarati o tome.

Naročito u slučajevima kada urin curi:

• Oni negativno utiču na kvalitet života pacijenta.
• Oni ograničavaju pacijenta u njegovim svakodnevnim aktivnostima i društvenim interakcijama.
• Oni predstavljaju opasnost od padova i drugih povreda u slučaju iznenadne potrebe za pronalaženjem toaleta. Ovo se uglavnom odnosi na starije pacijente.
• Oni ukazuju na drugi, ozbiljniji zdravstveni problem.

Kao i kod drugih zdravstvenih problema, prevencija može igrati važnu ulogu u urinarnoj inkontinenciji.

Iako se neke vrste inkontinencije ne mogu sprečiti, postoji nekoliko pristupa koji mogu smanjiti rizik od njenog razvoja.

Primeri uključuju održavanje razumne telesne težine, ograničavanje pušenja, jačanje i vežbanje struktura dna karlice, izbegavanje hrane i pića koji izazivaju neželjeno curenje urina, sprečavanje infekcija urinarnog trakta ili zatvora, ili redovne preglede kod lekara (posebno u slučaju visoke -rizičnih pacijenata).