Lečenje urinarne inkontinencije: Koji lekovi će pomoći? + druge opcije

Prepoznavanje problema, dijagnoza i naknadno lečenje urinarne inkontinencije je od velikog i kompleksnog značaja za obolele pacijente.

U nekim slučajevima lečenje inkontinencije dovodi do potpunog eliminisanja problema sa curenjem urina, u drugim uglavnom hroničnim slučajevima lečenje deluje na smanjenje težine curenja urina.

Pored toga što odgovarajući i ciljani tretman smanjuje ili otklanja problem curenja mokraće, pomaže i psihički i socijalno pacijentima, tj. poboljšava njihov kvalitet života.

Postoji nekoliko opcija za lečenje inkontinencije, a to su:

• Režim lečenja (konzervativni).
• Farmakološki tretman - lečenje upotrebom lekova.
• Operativni tretman.

Izbor odgovarajuće metode, ili kombinacije ovih metoda, uvek zavisi od specifične vrste i stepena inkontinencije kod koje je pacijentu dijagnostikovana, ali i od njegovog uzrasta i opšteg zdravstvenog stanja.

Tretman prvog izbora je obično onaj koji je najmanje invazivan i ima najmanje potencijalnih neželjenih efekata.

Režim lečenja (konzervativni)

Režimsko lečenje treba da predstavlja promenu prethodnog pristupa i uobičajenog funkcionisanja pacijenta, tj. uključuje promenu načina života, vežbe i jačanje karličnog dna.

Režim lečenja stresne inkontinencije ima najveći značaj i najbolje rezultate.

Modifikacija životnog stila – odnosno smanjenje telesne težine, prestanak pušenja, optimizacija dnevnog unosa tečnosti, planirano mokrenje ili vežbanje toaleta su glavni koraci koji vode ka smanjenju pojave i pogoršanju simptoma inkontinencije.

Trening bešike je jedna od metoda lečenja inkontinencije. Ovo je namerno zadržavanje urina kod pacijenata koji su navikli da često mokre. Ovo povećava kapacitet bešike i smanjuje kontraktilnost njenih mišića.

Veoma efikasan je i niz vežbi za jačanje mišića karličnog dna, poznatih kao Kegelove vežbe. Pacijenti uče da svesno stežu mišiće karličnog dna pre i tokom bilo kakvog povećanja abdominalnog pritiska, kao što je na primer kašalj.

Cilj je poboljšati podršku i funkciju uretre, posebno kod žena koje mogu da stežu karlične mišiće svojom voljom i na taj način stisnu uretru.

Za postizanje rezultata posebno su važni intenzitet i sistematičnost ovih vežbi.

Tabela: Primeri vremenski i fizički jeftinih vežbi za jačanje karličnog dna:

Za žene koje žele da izbegnu operaciju, a istovremeno ne mogu da se pridržavaju mera režima kao što su redovno vežbanje i promena načina života, postoji mogućnost upotrebe pesara za vaginalnu kontinenciju.

Njihov efekat je da stisnu uretru. Uglavnom se koriste kod žena sa stresnom inkontinencijom.

Farmakološki tretman

U lečenju urinarne inkontinencije koristi se nekoliko grupa lekova. Prilikom izbora odgovarajućeg leka uzima se u obzir specifična vrsta inkontinencije, opšte zdravstveno stanje pacijenta, rizik od neželjenih efekata, kao i da li pacijent uzima druge lekove.

Farmakološkom tretmanu uvek treba da prethodi redovno lečenje, a tek u slučaju njegovog neuspeha pristupa se upotrebi lekova.

Kod nekih lekova, konačni efekat tretmana se može videti tek nakon nekoliko nedelja. O ovoj činjenici treba obavestiti pacijente kako ne bi samovoljno i bez konsultacije sa lekarom prekinuli lečenje.

Farmakološki tretman prvenstveno pomaže u ublažavanju simptoma inkontinencije.

Tabelarni pregled lekova koji se koriste za lečenje stresne i urgentne urinarne inkontinencije

Prva grupa lekova su antiholinergici, koji se nazivaju i antimuskarinici. Koriste se za urgentnu inkontinenciju i lekovi su prvog izbora.

Antiholinergici deluju direktno na mišiće bešike (detruzor) i povećavaju kapacitet bešike. To dovodi do smanjenja nagona za mokrenjem, učestalosti pražnjenja creva i, u maloj meri, smanjenja učestalosti mokrenja tokom noći.

Najčešći neželjeni efekti antiholinergika uključuju suva usta, glavobolju, zamagljen vid, usporeno varenje, pa čak i zatvor, pospanost i konfuziju.

U slučaju značajnih neželjenih efekata pri upotrebi prve generacije, treba preći na antiholinergike druge generacije.

Agonisti β₃ adrenergičkih receptora se koriste u lečenju urgentne inkontinencije. Deluju direktno na mišiće bešike (detruzor).

Obično se koriste u slučajevima kada se pacijentovo lečenje antiholinergicima ne toleriše ili nije moguće.

Neželjeni efekti uglavnom uključuju povećanje krvnog pritiska, tako da ih ne treba koristiti kod pacijenata sa visokim krvnim pritiskom.

Inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalina se koriste za lečenje stresne inkontinencije. Njihov efekat se sastoji u jačanju sfinktera uretre, čime se povećava njegov otpor i smanjuju simptomi curenja urina.

Hormonski lekovi iz grupe estrogena primenjuju se u malim dozama kod žena sa labavom sluzokožom vagine.

Operativni tretman

Treća linija lečenja je hirurško lečenje.

Ovo uključuje davanje onabotulinum toksina A, poznatog kao botoks. Ubrizgava se u zid bešike, gde deluje na nervno-mišićne spojeve i smanjuje iritaciju bešike.

Ova metoda se koristi u slučaju urgentne inkontinencije kada farmakološki tretman nije uspeo. Njegova efikasnost je uporediva sa farmakološkim tretmanom, ali bez potrebe za svakodnevnom primenom.

Injekcije se daju pod opštom anestezijom - zato govorimo o tretmanu treće linije.

Efekat traje otprilike 9-12 meseci, nakon čega se mora ponoviti. Rizici ove procedure uglavnom uključuju privremeni problem sa zadržavanjem urina, pojavu infekcija urinarnog trakta ili stvaranje rezidualnog urina.

Druga opcija za hirurško lečenje je nervna stimulacija tibijalnog nerva. Tibijalni nerv je nerv koji ide od unutrašnje strane skočnog zgloba duž potkolenice do ukrštenih nerava.

Indukovana stimulacija ovog nerva prenosi impulse u područje donjeg urinarnog trakta. Ovo poboljšava osetljivost i kontraktilnost bešike, a time i sam refleks mokrenja.

Nervna stimulacija se preporučuje ženama sa urgentnom inkontinencijom koje ne reaguju na antiholinergičku terapiju.

Modulacija sakralnog nerva se takođe koristi za urgentnu inkontinenciju. To je proces u kome se, pomoću stimulatora implantiranog u predelu karlice, preko uklonjenih elektroda prigušuju prekomerne ekscitacije koje nastaju u bešici.

Ova metoda je invazivna, efikasnija od farmakološkog lečenja i obezbeđuje dugotrajno ublažavanje simptoma inkontinencije.

Opcija hirurškog lečenja kod žena sa stres inkontinencijom je ugradnja suuretralne trake. To je minimalno invazivna procedura u kojoj se prolenska traka ubacuje ispod uretre.

Traka se postavlja ispod centralnog dela uretre u obliku petlje ili horizontalno. Njegova svrha je da stvori oslonac za uretru i obezbedi njegovu fiksaciju, tako da ne padne i naknadno curenje urina.

Postupak je veoma efikasan, posebno u prvim godinama. Dugoročno (posle oko 10 godina) gubi svoj efekat i vraćaju se simptomi urinarne inkontinencije. Ovo je uglavnom zbog činjenice da žena ne vodi računa o karličnom dnu i preopterećuje ga.

Sve vaginalne operacije utiču na seksualnu funkciju.

Važan i neodvojivi deo urinarne inkontinencije je upotreba zaštitnih uređaja za inkontinenciju. Sredstva za inkontinenciju ne rešavaju uzrok, imaju samo zaštitnu funkciju.

Njihov značaj leži u poboljšanju kvaliteta života pacijenata. Pacijent se oseća zaštićeno i ne mora da brine da će mu neočekivano curenje urina izazvati nelagodnost. Ovo takođe omogućava pacijentu da se integriše u normalan život i da obavlja aktivnosti kao i svaka druga osoba.

Pomagala za inkontinenciju su našla svoje mesto posebno kod hronično inkontinentnih pacijenata, kod onih koji ne reaguju na rutinsko lečenje, nisu pogodni kandidati za hirurško lečenje ili ne pristaju na operaciju.

Prilikom izbora odgovarajućeg uređaja uzimaju se u obzir pol, starost, telesna težina, stepen pokretljivosti pacijenta i intenzitet curenja urina.

Pacijentima su dostupna pomagala sa stepenastim nivoom apsorpcije - od niže apsorpcije u ulošcima ili umetnutim pelenama, do visokog kapaciteta upijanja u rastezljivim pantalonama, pantalonama za pelene ili prostirkama za ležeće pacijente.