Sifilis: koji su simptomi, stadijumi, trajne posledice? Kako se prenosi?

Sifilis (lues venerea) je jedna od najpoznatijih veneričnih bolesti. Ponekad se ova bolest naziva i bolešću slavnih, pošto su od nje patili poznati monarsi, slikari, umetnici ili plemići.

Dok je ranije bolest imala veoma akutni oblik i brz tok, danas je prilično hronična sa nekoliko faza.

Sifilis je polno prenosiva bolest koju izaziva bakterija Treponema pallidum. Moguće je više puta zaraziti njime, jer ne ostavlja doživotni imunitet.

Period inkubacije bolesti (vreme od ulaska infektivnog agensa u organizam do pojave prvih simptoma) je obično 3 nedelje (između 9-90 dana).

Zarazni period traje tokom 1. i 2. stadijuma bolesti, kod nelečenog sifilisa može biti 2-4 godine.

Bolest se prenosi sa osobe na osobu na sledeće načine:

• pljuvačka,
• ejakulat (sperma),
• vaginalni iscjedak,
• krv,
• bolesna koža.

Kako nastaje sifilis? Koji je mehanizam njegovog formiranja?

1. bakterija sifilisa ulazi u organizam preko kože ili sluzokože, lakšim povredama,
2. zatim ulazi do najbližih limfnih čvorova i širi se dalje kroz krvotok, oštećujući same krvne sudove,
3. ako se ne leči, bakterije izlaze i van krvotoka, najčešće na kožu, kosti i, u poslednjim fazama, u nervni sistem.

Faktor rizika za pojavu je uglavnom:

• promiskuitetno ponašanje (česta promena seksualnih partnera),
• nepoštovanje principa sigurnijeg pola, tj. j. ne koriste barijernu kontracepciju (kondom),
• kontaminirani (zagađeni) predmeti koje koristi bolesnik od sifilisa kada se bakterija izluči iz njegovog tela (četkica za zube, pribor za jelo, posuđe, peškiri, odeća...),
• nizak nivo higijene u domaćinstvu u kome pacijent živi,
• od zaražene majke do fetusa tokom trudnoće (kongenitalni sifilis).

Sifilis se javlja u stečenom ili urođenom obliku. Stečeni sifilis se dalje deli na rani i kasni.

Rani sifilis (prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji - SZO je onaj koji je stečen pre manje od 2 godine) uključuje:

• primarni sifilis
• sekundarni (sekundarni, naknadni) sifilis
• rani latentni (skriveni) sifilis

Kasni sifilis (prema SZO, to je sifilis stečen pre više od 2 godine) uključuje:

• kasni latentni (skriveni) sifilis
• tercijarni (gumarni sifilis, kardiovaskularni i neurosifilis).

Urođeni sifilis (syphilis congenita)

Urođeni sifilis se može preneti sa majke na fetus tokom trudnoće ako zaražena žena odbije lečenje. Takva deca imaju teška oštećenja srca, mozga i očiju. Četvrtina zaražene dece je mrtvorođena ili umire ubrzo nakon rođenja.

Kao rezultat prevencije fetalnih tegoba, obično se svakoj trudnici radi analiza krvi na prisustvo sifilisa u organizmu.

Najčešće se sam prenos dešava između 2. i 5. meseca trudnoće.

Dokazano je da se sifilitično dete može roditi samo od majke sifilitike. Infekcija oca nije odlučujuća sa stanovišta mogućeg prenošenja na fetus.

Oštećenje fetusa ili deteta najviše zavisi od stadijuma bolesti u kojoj je majka bila u trudnoći. Prenos se može desiti u bilo kom trenutku tokom trudnoće, iako se rizik od infekcije verovatno povećava sa dužinom trudnoće.

Što ranije tokom trudnoće fetus dođe u kontakt sa infekcijom, to je veći rizik od njenog oštećenja. U ranim stadijumima bolesti majke, verovatnoća prenošenja infekcije je najveća i stepen njegove invalidnosti je najteži.

Ozbiljnost manifestacija kongenitalnog sifilisa je izuzetno varijabilna i može varirati od najtežih oblika sa ekstenzivnim zahvatanjem mnogih organskih sistema do minimalnih laboratorijskih ili rendgenskih abnormalnosti kod inače asimptomatskih novorođenčadi.

Sudbina fetusa i deteta zavisi i od toga da li je majka tokom trudnoće bila adekvatno lečena.

U zavisnosti od aktivnosti bolesti majke, može doći do sledećeg:

• abortus
• prevremeno rođenje
• rođenje mrtvog deteta
• porođaj živog novorođenčeta sa aktivnim sifilisom
• rođenje naizgled zdravog deteta
• rađanje zdravog deteta bez sifilisa.

Prenos na fetus se najčešće dešava transplacentno nakon 16. do 20. nedelje intrauterinog života.

Transplacentalni (prenos kroz placentu) prenos je najčešći, dok je prenos tokom porođaja retkost i dešava se samo ako je majka zaražena u kasnim nedeljama trudnoće ili neposredno pre porođaja.

Takav sifilis kod deteta nije urođen, već stečen i teče kao stečeni sifilis. Fetus nema funkcionalno zreo imuni sistem.

Treponeme se razmnožavaju u telu i uzrokuju u telu:

• upale,
• apscesi,
• nekroza,
• toksično oštećenje organa fetusa u razvoju, što opet izaziva poremećaje ukupnog razvoja i anomalije u formiranju organa u razvoju.

Time se oštećuje i timusna žlezda deteta (koja se nalazi iza grudne kosti), zbog čega je imuni sistem trajno oštećen.

Kao rezultat navedenih procesa i karakteristične osobine kongenitalnog sifilisa u postnatalnim periodima, mogu se javiti tri vrste promena, i to:

• nespecifične promene - slične sekundarnim manifestacijama sifilisa
• specifične manifestacije - slične tercijarnom sifilisu
• stigme – trajna oštećenja i razvojne anomalije.

Fetalni sifilis (prenatalni sifilis)

Počinje od 16. nedelje intrauterinog života, kada treponeme prolaze kroz placentu, pa je stoga fetalni sifilis često uzrok prevremenog porođaja i mrtvorođenosti u šestom i sedmom mesecu trudnoće, iako je posteljica ranije propustljiva za treponeme.

Treponeme u tkivima su uzročnici masivnih diseminiranih (razbacanih) infekcija u tkivima, nalaze se iu pupčanoj vrpci i posteljici.

Tipične manifestacije su:

• infiltracija organa (prodiranje stranih elemenata),
• maceracija fetusa (odvajanje kože fetusa u materici),
• sifilitički osteohondritis (upala kosti i hrskavice istovremeno),
• hepatitis (virusno zapaljenje jetre),
• pneumonia alba (pneumonija tipična za sifilis),
• milijarni apscesi (više žarišta - šupljine ograničene membranom i ispunjene gnojem) i
• ograničeni infiltrati.

Deca sa kongenitalnim (urođenim) sifilisom mogu biti:

• prerano rođeni,
• dehidrirani,
• imaju malu porođajnu težinu,
• koža ima ostareli izgled,
• žućkasto boju.
• imaju tzv sifilitična stopala - opsežniji svetlocrveni infiltrati sa glatkom sjajnom površinom različitog intenziteta i jedna su od odlučujućih manifestacija,
• infiltrati oko usta i ožiljci kao trajne stigme - Parrotove brazde

Kasni kongenitalni sifilis karakterišu tipične stigme (znake) nakon druge godine života deteta:

Hutchinsonova trijada

• zahvaćenost zuba – tipični sekutići u obliku bure sa reznim površinama, habanje u obliku polumeseca, udubljeni, odvojeni fisurom, Mesečevi kvržici na kutnjacima, promena boje zuba
• intersticijski keratitis do slepila
• gluvoća

Na osnovu navedenih poremećaja, tipičan habitus kasnog kongenitalnog sifilisa može se opisati na sledeći način: bolesnici su upadljivi po zaostajanju u rastu, bez sekundarnih polnih karakteristika.

Čelo je podignuto sa izraženim bočnim grbama (olimpijsko čelo). Često je indikovana hidrocefalus blažeg stepena, nepravilnosti kostiju lobanje rezultiraju deformitetom lobanje (lobanja u obliku čamca).

Stečeni sifilis

Verovatno najpoznatiji simptom sifilisa je tvrdi čir na mestu ulaska infekcije. Posle nekog vremena, međutim, bolest se širi na celo telo, pa se osip pojavljuje na sluzokožama u ustima, ali i na koži.

Ranu fazu bolesti kasnije zamenjuje period bez simptoma, što dovodi do lažnog uverenja da je bolest prošla.

Ako se ne leči, sifilis će se postepeno širiti na sve delove tela, postajući sistemska bolest. Napada ne samo kožu i sluzokožu, već i srce, kosti, mozak i kičmenu moždinu.

U poslednjoj fazi prelazi u progresivnu paralizu, što utiče i na mentalno zdravlje.

Sifilis ima 4 faze:

1. Prvi stadijum: Primarni stadijum počinje u proseku u roku od 3 nedelje od infekcije i karakteriše ga pojava tvrdog čira na mestu ulaska infekcije.

Najčešće se ovaj čir pojavljuje na genitalijama ili u usnoj duplji, bilo na sluzokoži ili na usnama. Kasnije će doći i do crvenila i bezbolnog otoka limfnih čvorova.

2. Drugi stadijum: Nakon vremena, tvrdi čir nestaje i dolazi druga faza, koja se može pojaviti otprilike u roku od dve godine od prvih simptoma.

Infekcija se krvotokom širi do tela, na koži se pojavljuju čirevi, ponekad crveni, ponekad prekriveni ljuskicama. Kasnije dolazi do gubitka kose na licu, posebno obrva, a kod muškaraca i brade./*

3. Treći stadijum: Ova faza se naziva neinfektivna i može se pojaviti i nakon nekoliko godina.

U ovoj fazi javljaju se manifestacije na koži u vidu raznih izbočina, povezuju se neurološke manifestacije, počinju da se razvijaju hronične upale i infekcije bubrega, lokomotornog sistema, očiju, jetre, a posebno mozga i centralnog nervnog sistema.

4. Kvartarni stadijum: Poslednji četvrti stadijum može se pojaviti kod nelečene bolesti u roku od 10 do 20 godina, veoma je individualan za svakoga.

U ovoj fazi nastaju degenerativne promene u nervnom sistemu i mozgu, paraliza, gubitak refleksa, a kasnije i psihički problemi na nivou demencije. Pred kraj ove faze dolazi smrt.

U tabeli su navedena mesta pojave i manifestacije bolesti

4. U završnoj - četvrtoj fazi sifilisa, osoba oslepi, izgubi sve reflekse, pati od curenja urina i fekalija, potpuno je dementna. Bolest se završava smrću.

Šta olakšava širenje infekcije?

Za pojavu sifilisa u zajednicama presudno je da li se posle unošenja bolesti u zajednicu primenjuje rizično ponašanje koje podstiče njeno širenje.

Širenje bolesti ubrzava:

• Povremeni, nasumični, nezaštićeni polni odnos sa partnerom (bez kondoma) čije zdravstveno stanje i prethodno seksualno ponašanje su nam nepoznati.
• Osoba se takođe može zaraziti tokom vaginalnog, analnog ili oralnog odnosa.
• Česta promena seksualnih partnera, prostitucija.
• Seks bez zaštite (bez kondoma). Može se inficirati preko genitalija, anusa, usta.
• Ubrizgavanje droge – davanje droge pomoću korišćene igle, šprica ili korišćenje zajedničkog rastvora droge sa drugom osobom.
• Tetoviranje ili pirsing (piercing) kože pomoću igala i predmeta koji nisu bili sterilni pre povrede kože.

Početna sumnja na sifilis zasniva se na prisustvu spoljašnjih manifestacija i simptoma. Dijagnostika se deli na direktnu i indirektnu, u osnovi se koristi nekoliko oblika dijagnostičkih testova i pregleda.

Sifilis, kao zarazna polno prenosiva bolest, takođe podleže prijavi državnim organima.

Najčešći postupak:

• anamneza – osnova dijagnoze je anamneza i klinička slika, kada se utvrđuje prisustvo spoljašnjih simptoma, oštećenja kranijalnih nerava ili stanje zenica.
• serološki test – u okviru indirektne dijagnostike sprovode se serološki pregledi, netreponemski i treponemski testovi ili prisustvo specifičnih IgG supstanci
• laboratorijski testovi - u okviru direktne dijagnostike vrše se mikroskopski i laboratorijski pregledi, kao i detekcija antigena direktne imunofluorescencije
• drugi pregledi – pored navedenih

U prvoj fazi se rade dermatovenerološki pregledi (pregledi kožnih i veneričnih bolesti) i mikroskopski pregledi tkiva dobijenog iz tvrdog čira, koji spada u tipične simptome.

Ostali specifični testovi u kasnijim stadijumima bolesti moraju se uraditi u visoko specijalizovanim laboratorijama.

Testovi su vremenski ograničeni, otprilike 4 nedelje nakon infekcije, što se tiče seroloških i laboratorijskih testova.

Da li se test na sifilis može uraditi kod kuće?

Da, kućni test za sifilis se takođe prodaje u našim apotekama injegova približna cena je oko 1000 dinara (€10)

Testiranje kod kuće može biti prihvatljiva alternativa pregledu specijaliste za mnoge ljude, ali treba reći da su ovi testovi samo informativnog karaktera i da treba potražiti lekara ako se pojave simptomi.

Kućni test se sastoji od testiranja kapi krvi u test kasetu, gde se detektuju antitela na bakterije sifilisa i pojavljuju se jedna ili dve trake u boji, u zavisnosti od vrste testa.

Kao takav, negativan rezultat možda ne isključuje infekciju, s obzirom da je potrebno određeno vreme da telo proizvede dovoljnu količinu antitela koja se takođe mogu otkriti u krvi.

Ipak, prednost je relativno brzo otkrivanje moguće infekcije, jer ako test pokaže antitela u krvi, potrebno je da se obratite lekaru.

U nekim slučajevima, bolje je ponoviti test sa određenim vremenskim intervalom.

Na primer:Ako prvi test ne pokaže prisustvo sifilisa, ali osoba i dalje posmatra simptome i znake. U ovom slučaju, u vreme prvog testa, antitela možda nisu proizvedena u dovoljnim količinama u telu da bi se pojavila u krvi.

Da li postoji prevencija sifilisa? Kako se zaštititi od sifilisa?

• Osnova je vernost seksualnih partnera i poštovanje principa bezbednog seksa, odnosno korišćenje barijerne kontracepcije (kondoma).
• Dosledniji izbor seksualnih partnera.
• Sve trudnice moraju da posete ginekologa tokom trudnoće i da se leče ako im je dijagnostikovan sifilis.
• Bakterija koja izaziva ovu bolest je osetljiva na opšte dostupna dezinfekciona sredstva koja je efikasno uništavaju, stoga je važna higijena domaćinstva, upotreba dezinfekcionih sredstava pri čišćenju i pranju u kući pacijenta.

Vakcinacija protiv sifilisa NE postoji!

Samo PREVENCIJA!

Istorija bolesti i zanimljivosti o sifilisu

Sifilis, koji se naziva i lues, došao je do nas u Evropu zahvaljujući uvozu bolesti od strane posade broda Kristofora Kolumba još 1493. godine.

Potom se u narednim godinama masovno širila, dok se bolest manifestovala sakaćenjem izgleda obolele osobe, a smrt je često nastajala u primarnim stadijumima, jer nelečena bolest pogađa praktično ceo organizam, najčešće kožu, kosti, srce, mozga i kičmene moždine.

Ponekad to može dovesti i do drugih mentalnih poremećaja.

Bolest se u svakom delu Evrope različito zvala, na primer u Nemačkoj je to bila sifilitična lezija ili osip, u 16. veku Francuska je ovu napuljsku bolest nazvala po 1494. godini kada je francuski kralj Karlo VIII. opkolio Napulj, ali je morao da obustavi napad zbog masovnog širenja sifilisa u njegovoj vojsci.

Ovaj slučaj je ujedno i najstariji i prvi dokumentovani slučaj epidemije sifilisa na našem kontinentu, dok definitivno nije bio poslednji.

Zanimljivo, Poljaci su sifilis nazvali nemačkom, a Rusi poljskom, s obzirom na to odakle im je ta bolest došla.

Period renesanse, koji je usledio nakon unošenja sifilisa u Evropu, bio je direktno povezan sa ovom bolešću, a mnogi monarsi, umetnici ili druge poznate ličnosti nisu je izbegli.

Na primer, Francis I., Henri VIII., Ivan IV su imali sifilis. Grozni, kardinal Rišelje, Katarina Velika, Petar Veliki i, kako tradicija kaže, vođa boljševičke revolucije Lenjin, nisu umrli od sifilisa, iako je i on bio pogođen.