Šta je Aspergerov sindrom? Kako se manifestuje i kako njime upravljati?

Aspergerov sindrom, koji se ponekad naziva i socijalna disleksija, zasebna je kategorija poremećaja iz autističnog spektra.

Teško ih je razumeti,
a opet, oni nas još teže razumeju...
Neshvaćeni ljudi,
pacijenti sa Aspergerom.

Reč je o neurorazvojnom poremećaju mozga, koji se, za razliku od autizma, ne manifestuje poremećajem govora u pravom smislu te reči ili oštećenom inteligencijom. Međutim, stepen Aspergerovog preklapanja sa visoko funkcionalnim autizmom još uvek nije potpuno jasan.

U prošlosti su manifestacije Aspergerove bolesti klasifikovane kao mentalni poremećaji.
U 2013. godini ovaj sindrom je uklonjen iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM5).
Od 2019. godine Asperger je uključen u Međunarodnu klasifikaciju bolesti (ICD10) među poremećajima iz autističnog spektra.
Čini posebnu kategoriju zbog određenih razlika od drugih autističnih poremećaja.

On se manifestuje u osnovnoj trijadi simptoma na nivou socijalne interakcije, komunikacije, ponašanja i mašte.

Ipak, karakteriše ga normalan IQ, u nekim slučajevima iznad proseka.

Aspergerov sindrom i njegove 3 osnovne karakteristike značajno utiču na:

• način na koji pacijent komunicira sa okolinom
• sprečavaju ga u uspostavljanju odnosa sa drugima
• postoji nemogućnost uspostavljanja kontakta sa drugim ljudima
• ne razume značenje pristojnosti, obično se ponaša drugačije od društvenih normi
• pojedinac je često isključen iz kolektiva
• pribegava izolaciji i introvertnom ponašanju
• čovek se smatra čudakom

Aspergerov sindrom se javlja mnogo češće kod muškaraca nego kod žena, tj. u omjeru 3:1. Međutim, naučnici veruju da je to možda bolje skriveno kod devojčica.

Pročitajte i članke:

Šta je Aspergerov sindrom? Život sa Aspergerovom bolešću: Da li je vaše dete ima?

Poremećaji autističnog spektra: znate li simptome?

Kao i kod drugih tipova spektra autizma, uzrok bolesti nije potpuno jasan.

Međutim, sigurno je da je genetika možda odgovorna za anomalije desne moždane hemisfere, ali nije potpuno jasno koji su geni i genomske mutacije odgovorni za sindrom.
Dokaz je i pojava bolesti u porodici.

Zanimljivo:
Kod ljudi sa Aspergerom postoji povećani nivo serotonina koji prenosi signale u mozgu, ublažava bol i utiče na emocije, pamćenje i san.
Ovi ljudi imaju i poremećenu funkciju endogene proizvodnje opioida, tzv. hormona sreće.

Manifestacije Aspergerovog sindroma su promenljive, javljaju se na nekoliko nivoa istovremeno i ne manifestuju se svi podjednako.

Normalna do natprosečna inteligencija kod ovih osoba često prikriva druge simptome, odnosno niko ne bi pomislio da je tako mudar čovek bolestan.

Poremećaji socijalne interakcije

Pacijentima sa Aspergerovim sindromom je teško da se integrišu u tim. Nemaju mnogo ljudi oko sebe jer ih ne razumeju, a istovremeno i ljudi njih ne razumeju.

Karakteriše ih izolacija od okoline, koja nije namerna.
Mnogi od ovih pacijenata žele da se pridruže timu, ali ne osećaju se dobro u društvu, imaju neprijatna osećanja, osećaju se drugačije i neshvaćeno.
Usamljenost uzrokuje tugu, nemoć i napredovanje izolacije.

Takođe ne razumeju ponašanje svog okruženja, njihove geste i govor tela. Izbegavaju kontakt očima, a takođe ne razumeju oči drugih ljudi koji su im nečitki.

Stanje može dovesti do potpunog gubitka kontakata, pa čak i do fobija.

Najčešće fobije kod pacijenata sa Aspergerovim sindromom:

• antropofobija (strah od ljudi),
• agorafobija (strah od otvorenog prostora),
• autofobija (iz samoće),
• bakteriofobija (strah od bakterija),
• katagelofobija (strah od ismijavanja),
• herofobija (strah od sreće),
• kiratofobija (strah od dodira),
• decidofobija (strah od donošenja odluka),
• didaskaleinofobija (strah od škole),
• enosiofobija (strah od kritike),
• klaustrofobija (strah od zatvorenih prostora),
• ohlofobija (strah od gužve)

Poremećaji govora i komunikacije

Paradoks je u tome što pacijenti nemaju poteškoća sa govorom, ali i dalje imaju problema sa komunikacijom.
Problem nije u samom govoru, već u socijalnim aspektima komunikacije, koji je usko povezan sa socijalnom interakcijom.

Jezik i govor se kod pacijenata razvijaju u odgovarajućem uzrastu, imaju dobar rečnik, tečno govore, pa se ovaj sindrom retko otkriva u detinjstvu.
Sam govor je monoton, kada komuniciraju sa drugima, oni skreću pogled.

Veći problem je komunikacija, ali oni ne mogu da započnu, vode i održe razgovor sa drugom osobom, jer im se sadržaj komunikacije čini nezanimljivim.
Naprotiv, mogu da vode složen i detaljan razgovor, nerazumljiv običnom čoveku, na profesionalnu temu koja ih zanima.

Razgovor na njihovu omiljenu temu zapravo je monolog, jer ih ne zanimaju povratne informacije slušaoca, njegova nezainteresovanost ili nemogućnost da uđu u intervju.
Ako se, pak, slušalac uspe uključiti, neće mu dozvoliti da završi, uskočiće u njegov govor i ponovo voditi monolog.

Njihov kvocijent inteligencije (IQ) je na dobrom, čak i visokom nivou, ali nemogućnost komunikacije sa okolinom o zajedničkim temama čini ih drugačijima.
Spoljni svet ne vidi da su inteligentni. Suprotno.

Još jedan problem povezan sa komunikacijom je izražavanje osećanja prema drugoj osobi.
Retko primećujemo inicijativu u priznavanju emocija drugoj osobi, ljubljenju, maženju, spoljašnjoj emocionalnoj hladnoći.

Oni takođe imaju problem sa razumevanjem simboličkih ili dvosmislenih izraza (metafore, šale, sarkazam, crni humor). Shvataju ih doslovno i često su zbunjeni.

Poremećaji apstraktne percepcije - mašte

Percepcija apstraktnih stvari je niska. Karakteriše ih slaba mašta.

Nedostatak mašte se shvata kao nemogućnost pronalaženja alternativnih rešenja problema.

Nisu u stanju da shvate kontekst kao zdravi ljudi, više su usređeni na detalje.

Ne vide šumu od drveća...
Ne vide livadu od cveća...
Ne mogu da vide nebo od zvezda...

Za razliku od autizma, Aspergerov sindrom je relativno teško dijagnozirati.
Većina pacijenata sa ovim sindromom se ne razlikuje značajno od ostalih zdravih ljudi, a u težem obliku često se mešaju sa drugim poremećajima.

Kod malog deteta, ovu bolest je gotovo nemoguće otkriti, respektivno zahteva puno vremena i stalno praćenje njegovih aktivnosti, što je ponekad praktično nemoguće.
Dete se normalno razvija i uči, govorne veštine počinju u odgovarajućem uzrastu deteta.

Prve razlike obično primeti roditelj ili vaspitač u vrtiću.
Najčešće je to problem pridruživanja timu, izolacija, usamljenost.
Međutim, ovi simptomi se mogu objasniti na razne načine, ne znače uvek bolest.

Kako pacijenti ne zaostaju u znanju, možda neće imati većih problema tokom studije.
Stoga, ako Aspergerov sindrom ne bude otkriven kod predškolaca, sa godinama može postati sve teže.

Anamnestički podaci

Najvažniji dijagnostički element je anamneza.
To je ciljano otkrivanje razlika u nivou socijalne interakcije, komunikacije i mašte.

Poremećaji otkriveni u oblastima ove trijade čine da pacijent verovatnije pati od Aspergerovog sindroma.

Što se tiče pedijatrijskih pacijenata, roditelj anamnestičke podatke obično dostavlja lekaru ili psihologu.

Da bi se postavila konačna dijagnoza, neophodno je da ovi simptomi traju nekoliko godina i da nisu samo rezultat stvarnog preživljavanja pacijenta ili bilo kakve posttraumatske reakcije.

To ne znači da će specijalista sada posmatrati pacijenta dugi niz godina. To znači da retroaktivno uzima u obzir informacije koje je dao član porodice ili druga bliska osoba.

U okviru diferencijalne dijagnostike dolazi u obzir nekoliko mentalnih poremećaja, koje može isključiti samo stručnjak iz oblasti psihijatrije, odnosno pedopsihijatrija.

Diferencijalna dijagnoza u detinjstvu

Kod pedijatrijskog pacijenta, najveći problem je da razlikuju Aspergerov sindrom od šizoidnog poremećaja, a granice između dva poremećaja su nejasne.

Ova dva poremećaja imaju određene zajedničke osobine i donekle se simptomatologija preklapa, dok šizoidni poremećaj nema jasno definisane dijagnostičke kriterijume.

Oboje imaju povećanu osetljivost, socijalnu izolaciju, nedostatak empatije, bizarno razmišljanje, posebna interesovanja, popularne rutinske aktivnosti, ekscentrično ponašanje, paranoične misli, pa čak i epizode ​​halucinacija i zabluda.

Zanimljivo:
Stručnjaci veruju da postoji veza između Aspergerovog sindroma i šizotipskog poremećaja kod pedijatrijskog pacijenta.
Ima i onih koji su uvereni da je to jedan te isti poremećaj.

Diferencijalna dijagnoza u odraslom dobu

Takođe postoji problem kod odraslih u postavljanju tačne dijagnoze.
Ako su neki simptomi u prvom planu, pacijentu se može pogrešno dijagnostikovati.

Kod odrasle osobe je teže dobiti anamnezu, jer neke simptome ignoriše ili ih ne želi priznati pred sobom.

Aspergerov sindrom se najčešće zamenjuje sa šizoidnim poremećajem u odrasloj dobi, slično kao kod dece sa šizotipskim poremećajem, paranoičnim poremećajem ili šizofrenijom.

Još jedan problem kod odrasle osobe je razlikovanje Aspergerovog sindroma od težeg oblika depresije.

Test za Aspergerov sindrom

Postoji nekoliko kriterijuma i testova na osnovu kojih je moguće izraziti stvarnu sumnju na Aspergerov sindrom.
Testovi pokrivaju najtipičnije manifestacije bolesti i na osnovu istinitih odgovora mogu otkriti dijagnozu.

Tabela: Gilbergov i Gilbergov test

Tabela - dijagnostički kriterijumi / test prema Szatmari, Brenner i Nagi 

SPET pregled

SPET (single photon emission tomography) je jednofotonska emisiona tomografija koji koristi gama zrake za prikaz dela koji se istražuje.

Gama kamera, ili takođe projekcija, može da skenira ne samo 3D sliku, već i nivo biološke aktivnosti na lokaciji analiziranog područja.

To je relativno novo ispitivanje i dijagnostička metoda u nuklearnoj medicini, koja je u stanju da pomogne u dijagnozi Aspergerovog sindroma.

Ovim pregledom moguće je demonstrirati određenu morfološku abnormalnost koju imaju pacijenti sa Aspergerom, naime asimetriju strukture moždanih hemisfera. Tipično desna hemisfera mozga ima drugačiju strukturu od leve.

Bolest obično započinje u ranom dobu (obično u detinjstvu), ali možda još uvek nema sve tipične osobine, što znači da se može dugo skrivati.
Manifestacije nisu previše primetne i tok sindroma je stabilan bez remisije (ublažavanje simptoma) ili relapsa (pogoršanje manifestacija).

Ovaj sveprisutni poremećaj ličnosti razvija se najviše u pubertetu i ranoj odrasloj dobi, kada je osoba sa Aspergerovim sindromom prvi put u sukobu sa okolinom i drugim društvom.

Pubertet je težak period za sve nas.
Još je komplikovanije kod pacijenata sa Aspergerovim sindromom, pa je teže nositi se sa njim nego sa drugima, a kada simptomi isplivaju na površinu, oni počinju da postaju sve izraženiji.

Može se primetiti socijalna nespretnost, poremećaji ponašanja i pažnje, teška prijateljstva, neobične reakcije na podražaje iz okoline, popularnost rutinskih aktivnosti, izlivi agresije naizmenično sa stidljivošću i drugim simptomima.

Sa godinama, manifestacije su umerene, pacijent je svestan svojih razlika i pokušava da se nosi sa tim bilo samostalno ili uz pomoć psihologa ili psihijatra.