Šta je autizam, koji su njegovi simptomi? Vrste autizma i kako ga otkriti?

Autizam je sveprisutan, biološki determinisan neurorazvojni poremećaj. To je hronična bolest sa velikom fenotipskom heterogenošću i neurobiološkim komorbiditetima.

Termin poremećaj autističnog spektra (ASD) koji se koristi u svetskoj literaturi kod nas se ustalio kao poremećaj autističnog spektra (ASD), iako treba pravilno koristiti termin poremećaj autističnog spektra (SAP).

Autizam je poremećaj sa kojim se deca rađaju i koji traje ceo život.

Tokom razvoja mogu se promeniti neki simptomi, znaci i karakteristike, kao i stepen invaliditeta na bolje ili na gore.

Dijagnoza autizma ostaje nepromenjena.

Svako dete sa autizmom je jedinstveno na svoj način.
&
„Nije teško voleti zdravo i lepo dete, ali samo velika ljubav se može sakupiti prema detetu invalidu“ (prof. Jedlička)
&
„Ova deca su došla na svet sa nesposobnošću da uspostave emocionalni kontakt, kao što druga deca dolaze na svet sa intelektualnim ili fizičkim deficitom“ (Kanner In Thorova, 1973, str. 36).

Još uvek nema jasnog uzroka autizma.

Uprkos činjenici da deca dele „istu dijagnozu“, ona ne moraju nužno imati iste manifestacije, znake i simptome povezane sa sindromom autizma.

Svet autističnog deteta možemo da percipiramo kao monoton, napušten, prazan.

Dete ne mazi, ne reaguje, na primer, na majčin stimulans, na njegovo ime, ne mazi se, ne osmehuje se.

Ne voli određene zvukove, na njih reaguje vriskom, naprotiv, voli druge zvukove i oni su mu umirujući.

Deca često imaju čudan pogled, teško je uspostaviti kontakt očima, ako primećuju okolinu, to je samo kratkim, bočnim pogledima.

Gestovi, mimika i izrazi lica su jadni.

Imaju mnogo stereotipnih pokreta koji nemaju nikakvog značaja.

Imaju odlične sposobnosti u apstraktnom i logičkom razmišljanju, ali je njihov opseg interesovanja izolovan.

Izrazita je autistična ekstremna usamljenost (ne fizička, već psihička), prianjanje za nepromenljivost, uronjenost u izuzetno uska područja.

Svako autistično dete ima više razlike nego sličnosti, različite simptome u različitom stepenu, što znači da je pristup stručnjaka i ljudi koji rade sa takvom decom individualan i prilagođen svakom detetu, u zavisnosti od njegovih potreba i stepena oštećenja.

Prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (ICD-10) razlikujemo poremećaje iz autističnog spektra

F84.0 Dečji autizam

• abnormalno odloženi razvoj koji se manifestuje pre 3 godine,
• Abnormalnosti su prisutne u sve tri oblasti psihopatologije: u međusobnoj društvenoj interakciji, komunikaciji i u ograničenom, stereotipno ponavljajućem ponašanju.
• često je prisutan niz nespecifičnih devijacija, kao što su razne fobije, teškoće u ishrani, poremećaji spavanja, afektivni i agresivni izrazi usmereni jedni protiv drugih,
• 3-4 puta češće kod dečaka nego kod devojčica

Kvalitativno oštećenje recipročne socijalne interakcije uključuje probleme u oblasti:

• razumevanje i korišćenje različitih oblika neverbalnog ponašanja,
• nesposobnost da razumeju emocije drugih ljudi i da na odgovarajući način reaguju na njih,
• nesposobnost da adekvatno izrazi svoje emocije,
• nemogućnost deljenja pažnje,
• iskustava i iskustava,nesposobnost da se adekvatno ponašaju u raznim društvenim situacijama.

Dete sa autizmom ima problema sa pridruživanjem društvu i stvaranjem međusobnih odnosa. Izbegava kontakt sa drugim ljudima, ili je ravnodušan prema tim kontaktima, posebno prema kontaktima druge dece-vršnjaka.

Kvalitativno oštećenje komunikacijskih veština manifestuje se u verbalnoj i neverbalnoj oblasti:

• razvoj govora je obično odložen i poremećen,
• govor se možda uopšte ne razvija, dok se govorni deficit ne pokušava nadoknaditi gestovima ili izrazima lica,ako je govor razvijen,
• karakterišu ga problemi u uspostavljanju i održavanju razgovora.

Kod dece koja su u stanju da verbalno komuniciraju, mogu se javiti manifestacije tipične za autizam:

• eholalija - trenutna ili odložena,
• neologizmi,
• poremećen pragmatični nivo govora.

U oblasti neverbalne komunikacije možemo primetiti deficit u gestikulaciji.

Ošte'enje maštovite aktivnosti i njeno zamenjivanje uskim repertoarom stereotipnih aktivnosti znači da dete:

• nije u stanju da se igra sa predmetima ili igračkama maštovito (ili sa drugom decom ili odraslima),
• kada se igra, funkcionalnost je potisnuta na račun detalja,
• teži da se fokusira na nevažne ili trivijalne stvari, npr. na minđuše, a ne na osobu koja ih nosi, ili, na točak umesto na ceo voz (igračku),
• ima ograničen spektar maštovitih aktivnosti, uglavnom kopiranih i bavi se samo njima,
• nedostaju mu aktivnosti čija je suština bavljenje rečima (npr. društveni razgovor, književnost, posebno beletristika, ili igre rečima).

Karakteristični su i stereotipni pokreti (vrtanje na licu mesta, okretanje predmeta ili tresenje glavom, rukama i trzavi pokreti prstima).

Postoje manifestacije koje imaju karakter kompulzivnog ponašanja ili rituala.

Za dete je tipična fascinacija koja se shvata kao izuzetna fascinacija autistične dece nekim specifičnim čulnim nadražajima, npr. gledanje vode koja kaplje, treperenje neonskih lampica i slično.

Da bi prepoznali predmete, koriste svoje usne koje koriste da opipaju predmete, ali i da ih pomirišu.

Suprotno tome su neobične, čak izrazito izražene reakcije straha na neke stimuluse, npr. na zvuk usisivača, ili na plač dece.

F84.1 Atipični autizam

Razlikuje se od autizma u detinjstvu ili po vremenu nastanka (postoji odloženi početak simptoma nakon 3. godine života deteta), ili po neispunjenju sve tri oblasti oštećenja (jedna ili dve od tri potrebne oblasti oštećenja). za dijagnozu autizma nedostaju, uprkos prisustvu abnormalnosti u drugim oblastima).

Atipični autizam se najčešće javlja kod duboko retardiranih osoba i kod osoba sa teškim specifičnim razvojnim poremećajem receptivnog jezika.

F84.2 Rettov sindrom

Retov sindrom je opisan SAMO kod devojčica.

• opisan samo kod devojčica, dok je njegov uzrok još nepoznat,
• rani razvoj deteta u ranim fazama je u granicama norme, ali se preokret dešava u periodu između 7 i 24 meseca života,
• dolazi do delimičnog ili potpunog gubitka stečenih ručnih i verbalnih veština, istovremeno sa usporavanjem rasta glave,
• regresija se javlja u svim oblastima,
• karakterističan je gubitak funkcionalnih pokreta šake,
• stereotipno okretno rukovanje,
• nedovoljno žvakanje,
• prekomerno lučenje pljuvačke sa isplaženim jezikom,
• kičma se javlja u detinjstvu,
• epileptični napadi.

Skoro svi pacijenti sa ovom dijagnozom su mentalno retardirani.

Kompulzivno repetitivne (ponavljajuće) pranje ruku i druge vrste stereotipnih pokreta ruku onemogućavaju im bilo kakvu aktivnost.

F84.3 Drugi dezintegrativni poremećaj u detinjstvu

• Razvoj deteta je obično normalan do 2 godine, kasnije se javljaju smetnje u razvoju koje se javljaju za nekoliko meseci,
• otprilike u vreme početka poremećaja, postoji definitivan gubitak prethodno stečenih veština sa ozbiljnim emocionalnim problemima,
• istovremeno raste poremećaj govora i komunikacije, ali se posle vremena mogu obnoviti sposobnosti u neverbalnoj oblasti,
• poremećaji govora i socijalne interakcije ostaju oštećeni tokom celog života.

Za konačnu dijagnozu, gubitak veština u najmanje dve od sledećih oblasti mora biti potvrđen:

• ekspresivni ili receptivni govor,
• igranje,
• socijalne veštine ili adaptivno ponašanje,
• kontrola mikcije (mokrenja) i defekacije (izlučivanje stolice),
• motoričke sposobnosti.

Poremećaj je veoma redak, odnosno veoma retko se dijagnostikuje, njegova pojava je 10 puta ređa u odnosu na autizam.

F84.4 Hiperaktivni poremećaj povezan sa mentalnom retardacijom i stereotipnim pokretima

Ovo je nejasno definisan poremećaj:

A. Teška motorička hiperaktivnost (moraju biti prisutna najmanje dva simptoma):

• trajni motorički nemir koji se manifestuje trčanjem, skakanjem i drugim pokretima tela.
• očigledne poteškoće da sedi (dete obično ostaje da sedi nekoliko sekundi osim kada se bavi stereotipnom aktivnošću),
• prekomerna aktivnost u situacijama kada se očekuje relativno smirenje,
• veoma brze promene aktivnosti tako da aktivnosti obično traju manje od jednog minuta (povremeni duži vremenski periodi koje dete provodi u veoma omiljenoj aktivnosti ne isključuje ovu dijagnozu).
• Veoma dugo vremena provedeno u stereotipnim aktivnostima može biti kompatibilno sa ovim problemom.

B. Ponavljajući stereotipni obrasci ponašanja i aktivnosti (prisutan je najmanje jedan od sledećih simptoma)

• nepromenljivi i često ponavljani motorički maniri (bilo složeni pokreti celog tela ili delimični pokreti kao što je tapkanje rukom),
• prekomerno i nefunkcionalno ponavljanje aktivnosti koje imaju fiksni oblik (na primer, igra sa jednim predmetom - sa tekućom vodom ili ritual aktivnosti - bilo sam ili u odnosu na druge ljude),
• ponovljeno samopovređivanje,
• nedostaje raznovrsna, spontana, simbolička asocijalna imitatorska igra koja odgovara razvojnom nivou.

C. IQ je manji od 50

D.  Ne primećujemo socijalno oštećenje autističnog tipa

F84.5 Aspergerov sindrom

• isti tip kvalitativnih oštećenja u recipročnoj socijalnoj interakciji tipičan za autizam, zajedno sa ograničenim, stereotipnim, repetitivnim repertoarom interesovanja i aktivnosti,
• nema opšteg kašnjenja ili retardacije govora ili kognitivnog razvoja,
• većina pojedinaca ima normalnu opštu inteligenciju, ali su obično prilično nespretni.

Aspergerov sindrom se javlja pretežno kod dečaka (u odnosu od oko 8:1).

Dijagnostički kriterijumi za Aspergerov sindrom prema MKCH-10:

A. Odsustvo klinički značajnog ukupnog kašnjenja govornog ili receptivnog jezika, ili kognitivnog razvoja:

• za konačnu dijagnozu, mora se potvrditi da je dete koristilo pojedinačne reči oko 2 godine ili ranije,
• sposobnost samopomoći, adaptivno ponašanje i interesovanje za okolinu tokom prve tri godine treba da budu na nivou normalnog mentalnog razvoja,
• motoričke sposobnosti mogu biti odložene – nespretnost pokreta.

B. Prisustvo kvalitativnog poremećaja međusobne društvene interakcije (manifestuje se u najmanje dve od sledeće četiri oblasti)::

• nemogućnost adekvatnog korišćenja pogleda oči u oči, izraza lica, držanja tela i gestikulacije za društvenu interakciju,
• nesposobnost razvijanja odnosa sa vršnjacima koji podrazumevaju međusobno deljenje interesovanja, aktivnosti i emocija,
• nedostatak socijalno-emocionalnog reciprociteta, koji se manifestuje poremećenom ili devijantnom reakcijom na tuđe emocije,
• nedovoljna adaptacija ponašanja društvenom kontekstu, loša integracija socijalnog, emocionalnog i komunikativnog ponašanja. Nedostaje spontana potraga za zabavom ili aktivnostima od strane drugih ljudi.

C. Osoba ima neobično intenzivne, definisane interese ili ograničene, ponavljajuće stereotipne obrasce ponašanja, interesovanja i aktivnosti

D. Poremećaj ne možemo pripisati bilo kojoj drugoj vrsti pervazivnih razvojnih poremećaja

Takođe možete pronaći zanimljive informacije u člancima: 
Šta je Aspergerov sindrom? Kako se manifestuje i kako ga savladati?
Šta je Aspergerov sindrom? Život sa Aspergerom: Da li ga ima i vaše dete?

F84.8 Drugi pervazivni razvojni poremećaji

Dve grupe dece pripadaju ovoj kategoriji.

Prva grupa su deca koja:

• kvalitet komunikacije, društvene interakcije i igre je narušen, ali ne u meri koja je u skladu sa dijagnozom autizma ili atipičnog autizma,
• simptomi su raznovrsni, pojedinačni simptomi mogu biti identični ponašanju deteta sa autizmom, ali se nikada ne javljaju u datoj kategoriji u velikom broju,
• briga o detetu je laka, ali često može biti i obrnuto.

Dijagnoza se često javlja kod dece koja imaju teži oblik poremećaja aktivnosti i pažnje, razvojnu disfaziju, neujednačeno razvijene kognitivne sposobnosti, mentalnu retardaciju i malu učestalost manifestacija tipičnih za autizam.

Smatra se da su nespecifični potencijalni prediktori pervazivnog razvojnog poremećaja:

• anksioznost,
• bezbrižnost i
• hiperaktivnost.

Druga grupa su deca koja imaju:

• značajno poremećena oblast mašte,
• mala sposobnost razlikovanja između fantazije i stvarnosti,
• izraženo interesovanje za određenu temu kojom se bave.

F84.9 Pervazivni razvojni poremećaj, nespecificiran

• starost za prepoznavanje poremećaja je različita,
• društvene veštine variraju,
• komunikativne veštine su slabe,
• obično nema gubitka ručnih veština.

Većina invalida je u srednjem stepenu mentalne retardacije do norme. Dijagnostički kriterijumi nisu precizno definisani.

Može li se autizam pomešati sa mentalnom retardacijom?

Većina dece sa autizmom je u opsegu umerene i teške mentalne retardacije.

60% dece sa autizmom ima koeficijent inteligencije ispod 50, 20% dece sa autizmom je u opsegu blage mentalne retardacije, a 20% dece sa autizmom ima prosečan ili nadprosečan IQ.

Razlikovanje između teškog autizma i mentalne retardacije može biti teško jer mentalna retardacija može pokazati simptome koji podsećaju na autizam.

Međutim, za razliku od dece sa autizmom, mentalno retardirana deca su društvenija, imaju svoju maštu, vole da komuniciraju verbalno i neverbalno, gestovima i mimikom.

Ponekad je rana dijagnoza teža, posebno kada su u pitanju povezani poremećaji vida i sluha.

Zakašnjeli razvoj je karakterističan za mentalno ometenu decu, ali je razvoj dece sa autizmom kvalitativno drugačiji.

Deca sa autizmom su uporediva sa zdravom decom na nekim nivoima razvoja, na primer po motoričkim veštinama, ali u drugim oblastima kao što su komunikacija, društveni odnosi i mašta, značajno zaostaju.

Čak i ako deca sa autizmom imaju neke natprosečne veštine, ne mogu ih koristiti u praktičnom životu.

Utvrđivanje stepena mentalne retardacije i stepena razvoja govora ima veoma važnu ulogu u prognozi i kreiranju individualne terapije za decu sa autizmom.

Povoljniji razvoj se može očekivati kod dece sa koeficijentom inteligencije većim od 50 i pojavom verbalnog izražavanja do 5. godine.

Dijagnoza se postavlja na osnovu psihijatrijskog pregleda deteta. Fokusira se na manifestacije i istoriju dobijenu od roditelja.

Raznovrsnost kliničkih manifestacija takođe komplikuje određivanje.

Koje su najčešće manifestacije dece sa ASD? (ukratko iz članka Poremećaji iz autističnog spektra: Da li ste upoznati sa simptomima?)

• odložen početak govora tj dete kasnije progovori
• potpuni nedostatak govornih veština
• nemogućnost započinjanja razgovora
• nemogućnost održavanja razgovora
• nemogućnost da se verbalni deficit nadoknadi neverbalnim
• abnormalnosti u neverbalnoj komunikaciji
• nemogućnost održavanja pažnje
• stereotipnih obrazaca ponašanja i interesovanja
• poremećaji ponašanja, napadi besa
• agresivno ponašanje usmereno prema sebi i okolini
• drugi poremećaji ili promene raspoloženja
• zaokupljenost neznatnim delovima predmeta
• motoričke abnormalnosti (hipotonija, hodanje na prstima nogu, nespretnost)
• nemogućnost uspostavljanja i održavanja odnosa
• nedostatak emocionalnog osećanja
• nedostatak deljenja radosti i sreće sa drugima
• odsustvo straha (u stvarnoj opasnosti)
• slaba ili nikakva mašta, kreativnost
• senzorne devijacije (osetljivost na buku, dodir)
• devijacije ukusa (preferiraju se samo određene namirnice)
• poremećaji spavanja

Da li autistična deca mogu biti obrazovana?

Vaspitanje i obrazovanje učenika sa pervazivnim smetnjama u razvoju sa mentalnim smetnjama i bez mentalnih smetnji može se realizovati u:

• Osnovna škola za učenike sa autizmom
• U posebnom odeljenju za učenike sa autizmom u osnovnoj školi
• U vidu integracije u redovnu nastavu osnovne škole

Bez obzira da li se đaci obrazuju u osnovnoj školi za učenike sa autizmom, u posebnom odeljenju ili u vidu integracije, vaspitanje i obrazovanje se odvija prema:

• Obrazovni programi za decu i učenike sa autizmom ili drugim pervazivnim razvojnim poremećajima.
• Obrazovni program za decu i učenike sa autizmom ili drugim pervazivnim razvojnim poremećajima bez intelektualnih teškoća.

Jedan od negativnih okidača za neprimereno ponašanje dece sa ASD je problem u komunikaciji.

Stoga, svi napori stručnjaka, vaspitača i roditelja treba da budu usmereni na uklanjanje ovih komunikacionih barijera u vidu alternativnih oblika komunikacije kao što su alternativni i augmentativni sistem.

Alternativni i augmentativni sistem je važan za razvoj ne samo komunikacijskih veština, već i kognitivnih sposobnosti za razvoj pamćenja, uvežbavanje jela, oblačenja ili promene aktivnosti.

Osnovni metod i najrasprostranjeniji program u radu sa decom sa autizmom i njihovom vaspitanju i obrazovanju u nastavnom procesu je TEACCH program.

Njegov opšti princip je:

• individualni pristup,
• vizuelizacija,
• struktualizacija.

Program je prilagođen individualnosti, potrebama i ličnosti svakog deteta, uz pomoć čega se smanjuje stanje anksioznosti i frustracije koje proističu iz nedovoljnog razumevanja govora.

Neprikladno ponašanje je eliminisano i povećana je sposobnost učenja i osećanja bezbednosti i sigurnosti u okruženju.

Druga tehnika je PECS program.

Skoro svako dete je u stanju da nauči ovaj sistem komunikacije.

To je komunikacioni sistem razmene slika koji potpada pod formu alternativne i augmentativne komunikacije (AAK).

Njegov cilj je da nauči pojedinca funkcionalnoj komunikaciji:

• Kako?
• Zašto?
• Sa kim komunicirati?

PECS je takođe oblik podrške za razvoj verbalne komunikacije.

Prednost je u tome što:

• ne zavisi od uzrasta deteta,
• ne zahteva kontakt očima,
• dete možda nema dovoljno razvijenu finu motoriku i verbalnu komunikaciju.

Princip PECS-a je da ako dete nešto želi, ono će to dobiti u zamenu za simbol.

Simbol može biti fotografija, slika, model ili stvarni predmeti.

Za svako dete se pravi komunikaciona knjiga prema njegovim sklonostima, sa kojom komunicira.

Većina ove dece ima značajne probleme sa prilagodljivošću. Stoga je neophodno da imaju osećaj sigurnosti, sigurnosti, logike i reda, kako kod kuće, tako i u školskom okruženju, kako bi nadoknadili svoj hendikep.

Nekoliko reči za kraj

Kada se rodi dete sa invaliditetom, porodica se nađe u situaciji koju nije očekivala, koju ne zna, koju nije izazvala.

To zaista zavisi od toga kako će se porodica i okolina snaći u datoj situaciji.

Za dete sa smetnjama u razvoju, za njegov dalji razvoj, veoma je važna reakcija i pristup porodice i bliže okoline.

U radu sa takvom decom veoma je važno dosledno se fokusirati na primenu gore navedenih principa u vezi sa posebnošću učenika.

Prilagoditi obrazovne potrebe i uslove njegovoj ličnosti, individualnosti i sposobnostima.

Kada se pravilno koriste, poboljšava se pristup informacijama, stiču nova znanja i veštine i ostvaruje se integracija u društvo ili grupu vršnjaka.

Neefikasna ili manjkava upotreba ovih metoda može dovesti do neadekvatnog ponašanja učenika, pogrešnih principa u sticanju znanja, frustracije, ravnodušnosti, odbijanja ili nepoštovanja zahteva i autoriteta.

Ovo naknadno sprečava izolaciju od grupe vršnjaka i sveukupno smanjen kvalitet života.

Uspešnosti obrazovanja doprinosi i prilagođeno fizičko i socijalno okruženje. Aktivnosti i zadaci za dete moraju biti unapred vizuelizovani u individualnom rasporedu dana, a procedure treba da budu podeljene na jednostavne delove.

Odnos Ministarstva zdravlja prema osobama sa PAS

Osobe sa poremećajima autističkog spektruma mogu ostvariti osnovnu zdravstvenu zaštitu u domu zdravlja na teritoriji opštine na kojoj imaju prebivalište odnosno boravište, kod izabranog lekara.
Odlukom o učešću osiguranih lica u troškovima zdravstvene zaštite, u članu 5. propisano je da lica koja ostvaruju naknadu za tuđu negu i pomoć (osobe sa autizmom) oslobođeni su od plaćanja učešća u troškovima zdravstvene zaštite, što se može dokazati zdravstvenom knjižicom i ispravom nadležnog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja.[1]

Osoba sa autizmom odnosno njegov roditelj ili staratelj ima pravo na informacije, preventivne mere, kvalitet pružanja zdravstvene usluge, bezbednost, obaveštenje, slobodan izbor, drugo stručno mišljenje, privatnost i poverljivost, pravo uvida u svoju medicinsku dokumentaciju i da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog zdravlja, bez diskriminacije[2] (članovi 6-24. Zakona o pravima pacijenata).

Zakonom o zdravstvenom osiguranju u čl.30 propisuje se koja su prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja:

• Pravo na zdravstvenu zaštitu
• Pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad osiguranika
• Pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite.[3]