Kako se leči ALS? Da li ima nekih novosti? Važna je kompleksna nega

Menadžment lečenjem pacijenata sa ALS zasniva se na saradnji više medicinskih odeljenja i posebno na podršci palijativnom zbrinjavanju.

Iako je bolest neizlečiva i od početka kontinuirano napreduje, neki od njenih simptoma mogu se suzbiti lekovima.

Cilj ovakvog simptomatskog i palijativnog lečenja je da se što duže održi najbolji mogući kvalitet života i samodovoljnost pacijenata.

Do sada, jedini lek koji može usporiti napredovanje bolesti je Riluzol.

Ovaj lek ograničava oslobađanje toksičnog glutamata iz nervnih završetaka.

Daje se dva puta dnevno u dozama od 50 mg. Neka istraživanja su pokazala da njegova redovna upotreba može produžiti život pacijenata za 3-6 meseci.

Stalno stalne studije o efikasnosti drugih terapijskih metoda, nažalost, nisu donele željeni uspeh.

Velika nada se polagala na efekat faktora rasta, ali u oblasti motoneurona njihova bioraspoloživost je preniska.

Genska terapija koja bi funkcionisala sa genom SOD1 je još uvek u kliničkim ispitivanjima.

Terapija transplantacijom matičnih ćelija, posebno ćelija embriona, neurona i ćelija koštane srži, još uvek se testira samo na laboratorijskim modelima miševa.

Do sada nijedna od ovih eksperimentalnih terapija nije uspešno primenjena na pacijente sa ALS.

Međutim, ono što se pokazuje kao veoma važan faktor u poboljšanju prognoze pacijenata je adekvatna ishrana. Kod pacijenata sa disfagijom i atrofičnim jezikom teško je održati željenu telesnu težinu, posebno ako je prisutna atrofija mišića i katabolizam.

Najvažnije se smatra snabdevanje visokokvalitetnim proteinima koji se daju u tečnom obliku.

Sa progresijom bolesti i nemogućnošću gutanja, potrebno je sprovesti tzv Perkutana endoskopska gastrostomija - PEG. Kroz ovaj izlaz, ishrana se isporučuje direktno u stomak pacijenta, zaobilazeći usnu duplju i jednjak, ali sam stomak i creva zadržavaju svoju funkciju.

To je najefikasniji način za prevenciju neuhranjenosti i neuhranjenosti, što može ubrzati napredovanje bolesti.

Što se tiče simptomatske terapije, ona se fokusira na nekoliko sistema:

• olakšavanje disanja davanjem mukolitika, kako bi se poboljšalo iskašljavanje
• lečenje zatvora 
• ublažavanje fascikulacije antiepilepticima
• ograničenje bolnih mišićnih grčeva sa miorelaksantima
• utiče na bol analgeticima, nesteroidnim antiinflamatornim lekovima ili opioidima
• u slučaju poteškoća sa disanjem, pacijentima pomaže kućna ventilacija sa pozitivnim pritiskom
• psihološka podrška pacijentu, ali i porodici