ADHD: Poremećaj nedostatka pažnje i hiperaktivnosti. Uzroci, simptomi

ADHD je globalno korišćena engleska skraćenica od Attention Deficit Hiperactiviti Disorder, što u prevodu znači deficit koncentracije i hiperaktivni poremećaj. Ovo je određena patologija ponašanja koja se manifestuje od ranog doba deteta.

Etiologiju i faktore razvoja, manifestacije, lečenje ADHD-a i mnoge druge zanimljive informacije možete pročitati nastavljajući u članku.

ADHD je hiperkinetički psihijatrijski poremećaj, sa procenjenom prevalencom od 10-12% kod dece školskog uzrasta. ADHD se najčešće dijagnostikuje između 6. i 9. godine kada dete uđe u školsko okruženje.

Muški pol je češće pogođen.

ADHD karakteriše poremećena i smanjena sposobnost koncentracije i pažnje, poremećaj kontrole emocionalnih impulsa, prisustvo unutrašnjeg nemira i hiperaktivnosti pojedinca.

ADHD karakteriše rani početak, sa simptomima koji se javljaju kod deteta već u prvih sedam godina života pojedinca.

Postoji kombinacija preterano aktivnog ponašanja pojedinca sa značajnom nepažnjom i nemogućnošću dugotrajnog održavanja koncentracije i pažnje na jednu aktivnost.

Karakteristična karakteristika je i odsustvo motivacije uz sklonost pojedinca da promeni aktivnosti bez izvršenja prve aktivnosti/zadatka. Za ADHD su tipične i loša organizacija rada i neorganizovanost u svakodnevnom životu.

Međutim, tok i simptomi zavise od tačnog tipa i oblika ADHD-a koji pojedinac ima.

Prema stručnoj literaturi, navedeni simptomi ADHD-a treba da budu evidentni pre 7. godine života deteta, a opisano stanje mora trajati najmanje 6 meseci. Međutim, stanje ne sme biti uzrokovano drugim mogućim psihičkim poremećajem deteta, kao što su anksiozni poremećaj, depresija, poremećaj raspoloženja ili šizofrenija i drugo.

Ovaj hiperkinetički poremećaj ima hroničan tok, može trajati od detinjstva do odraslog doba i uglavnom negativno utiče na socijalnu adaptaciju pojedinca. Prema literarnim izvorima, u više od 50% slučajeva ADHD prelazi u odraslo doba.

ADHD se često dijagnostikuje na početku školovanja, gde se od deteta zahteva određena organizacija, saradnja i koncentracija na školske aktivnosti (zadatak, zadatak, tumačenje nastavnog plana i programa).

Etiologija ADHD-a je multifaktorski kompleks koji uključuje genetske, biološke, psiho-socijalne i spoljašnje faktore.

Primarni faktor rizika za razvoj ADHD-a je genetska predispozicija.

Genetski faktori su potvrđeni studijama koje pokazuju veću prevalenciju ADHD-a kod srodnika u prvom stepenu porodice nego u ostatku populacije u odnosu od 24% prema 6%. Veća prevalencija je takođe evidentna kod srodnika u drugom stepenu porodice.

Neke studije potvrđuju da je ADHD prisutan kod 18% bioloških roditelja dece sa ADHD-om.

Veća prevalencija je takođe primećena u prisustvu psiholoških poremećaja, kao što su depresija, anksiozni poremećaji ili zavisnost od alkohola ili psihoaktivnih supstanci.

Postoji veza između razvoja ADHD-a i prenatalnih i porođajnih zdravstvenih komplikacija, male porođajne težine deteta, upotrebe alkohola, nikotina i drugih psihoaktivnih supstanci od strane majke.

Mogući faktor podrške za ispoljavanje ADHD-a je pogrešno odabrano obrazovanje, institucionalno obrazovanje, narušen kvalitet odnosa u porodici ili školskom okruženju pojedinca.

Uprkos medicinskom napretku, biološki faktor koji leži u osnovi ADHD-a je još uvek nepoznat. Abnormalnosti u pre-frontalnom regionu mozga su prisutne, međutim, i evidentna je disregulacija inhibitorne aktivnosti u frontalnom regionu mozga pojedinca.

Pretpostavlja se i poremećaj udela pojedinih neurotransmiterskih sistema u telu.

Osnovna manifestacija ovog neuro-razvojnog poremećaja je narušavanje sposobnosti deteta da obraća pažnju. Smanjuje se sposobnost dugotrajne koncentracije i percepcije jedne specifične aktivnosti.

Kod deteta je evidentna hiperaktivnost i česta impulsivnost. Posledica su i česte povrede koje nastaju usled nepažnje i prekomerne aktivnosti deteta.

Karakteristično je i poremećaj školskog uspeha deteta usled smanjene sposobnosti koncentracije i prilagođavanja određenim standardima. Deca i adolescenti sa ADHD često imaju problema u socijalizaciji i adaptaciji u novoj sredini.

Moguće je i prisustvo problema u odnosima sa roditeljima, braćom i sestrama ili vršnjacima.

U kasnijem uzrastu, ako se ADHD ne leči profesionalno, moguće su manifestacije određenog oblika agresije i delikvencije.

ADHD sindrom je često hroničan i pogađa oko 50% odraslih. Za ove osobe postoji povećan rizik od stresa, nesuglasica u odnosima, neorganizovanosti ili čak pada društvenog i ekonomskog statusa.

Mogući znaci i simptomi ADHD-a:

• Nemogućnost fokusiranja
• Nemogućnost dugotrajne koncentracije
• Lako odvraćanje pažnje
• Zaboravljanje da završi zadatke
• Hiperaktivnost
• Impulzivno ponašanje
• Neodgovarajuće reakcije na stimuluse
• Nestrpljivost, uznemirenje
• Poteškoće sa laganom aktivnošću
• Prekidanje razgovora i uskakanje u razgovor
• Dezorganizacija normalnih dnevnih aktivnosti

Međutim, deca sa ADHD-om su takođe veoma osetljiva i imaju svoje jake pozitivne strane. Često su veoma kreativni, puni mašte sa sopstvenim bogatim unutrašnjim svetom.

Međutim, simptomi zavise od tačnog tipa i oblika ADHD-a koji pojedinac ima. Postoje tri osnovna tipa ADHD-a za laičku javnost:

• Uglavnom nepažljiv
• Uglavnom hiperaktivan
• Kombinovani oblik ADHD-a

Dijagnoza se najčešće sprovodi u ranom školskom uzrastu. Prvi simptomi se obično javljaju pre 7. godine života deteta. Dijagnozu sprovodi uglavnom psihijatar.

Dijagnostička procedura obuhvata detaljnu procenu ponašanja deteta. Osnova je specifičan upitnik za klasifikaciju ADHD-a podeljen na dva glavna procenjivačka dela – nepažnja i hiperaktivnost (skala procene na kraju članka).

Osoba treba da pokaže većinu (najmanje 6) glavnih specifičnih simptoma za određeni tip i oblik ADHD-a.

Kada se dijagnostikuje ADHD, simptomi takođe treba da ometaju svakodnevni život pojedinca.

Simptomi ADHD-a možda neće biti odmah očigledni u medicinskom okruženju, pa je dijagnoza opsežna i uključuje ponovljene posete, posebno u slučaju pogoršanja ili ponovnog pojavljivanja patoloških manifestacija.

Pregled treba da se sastoji od temeljnog prikupljanja zdravstvene, lične, školske/radne i porodične anamneze, uz razgovor sa pacijentom, roditeljem ili partnerom.

Pre postavljanja dijagnoze, lekar koji pregleda mora da isključi druge medicinske dijagnoze, kao što su depresija, anksioznost, šizofrenija ili određeni problemi sa spavanjem.

Moguće je uraditi magnetnu rezonancu mozga za detaljno snimanje unutrašnjih struktura moždanog regiona. Opcija je i EMG - elektromiografija, merenje električnih impulsa mozga za moguće prisustvo odstupanja.

Međutim, kod većine osoba sa ADHD-om nije utvrđeno da ima nikakvih problema tokom fizičkog ili fizičkog pregleda. Međutim, pregled je neophodan za procenu drugih mogućih zdravstvenih poremećaja u sklopu diferencijalne dijagnoze.

Mitovi o ADHD

Mit: ADHD imaju samo deca

Iako u dijagnostičkom procesu, specifični simptomi ADHD-a treba da budu prisutni i demonstrirani do 7. godine, mnogi pojedinci ostaju nedijagnostikovani do odraslog doba. Sama zainteresovanost i saradnja roditelja ima veliki uticaj na ranu dijagnozu.

Kod odrasle osobe sa ADHD-om, preterano hiperaktivno ponašanje verovatno neće biti očigledno, već unutrašnji nemir, nemogućnost da se održi dugoročna pažnja i koncentracija na određenu aktivnost.

Mit: Hiperaktivnost je uvek prisutna kod ADHD-a

ADHD poremećaji obuhvataju i mnoge druge simptome, na osnovu kojih se data dijagnoza deli na nekoliko tipova.

Oblik ADHD-a koji preovlađuje nepažnjom ne pokazuje preteranu hiperaktivnost. Takav pojedinac se često opisuje kao sanjiv, nepažljiv i često lako ometen raznim stimulansima. Takođe može biti nepažljiv, nemaran ili zaboravan u svakodnevnim aktivnostima.

Skala vrednosti ADHD

Simptomi nedostatka koncentracije i nepažnje u tabeli

Simptomi hiperaktivnosti i impulsivnosti u tabeli